Ponekad pitam gde su nestali
tragovi nekada šetanja naših
jer uvek i sada kao i tada
smeh svetli staze gde mi smo bili,
onako prijatni, onako mili,
duša iskreno prenasmejanih
od prijateljstva predugo dugih …
I praznim rukama grlim te sada
i prizivam opet, kao i tada,
iskrene reči, a ljubav željena,
najpoglede snijem, a neznanja skrivena,
a tragovi duše ostali dugo
iza vremena kada smo snili
kao frendovi iskreni tamo,
i tako tada, i tako samo …
Gde su nestali tragovi oni
nekada šetanja veselog našeg,
jer sada smo više i dalje od toga,
deo smo sada života našeg,
i tvoga i moga,
i moga i tvoga …
Ne vidim al’ osećam tragove naše,
naše se priče pričaju same,
život ti pričam jer nema tebe,
ovde bez tebe sasvim te gledam,
mada je svetlo jače od tame,
pa vidim ono još uvek što ne znam,
i volim što sada ponovo znam,
sve oko tebe, i sve za tebe,
i sve …
A gde su nestali tragovi naši,
saznanjem pokriću sve što me straši,
i naći ih tako, sve i svakako,
mila moja …
(Bgd, 27.apr.2018)