Strah i nada Kako da ti pomognem? Kako da te sačuvam? Kako iz tvojih očiju da odagnam strah koji i sama osećam? Strah da te sutra neće biti, da mi telefon neće zazvoniti i da neću videti tvoje milo lice sutra kada dođem s ulice. Kako da u ovom mraku nađem nadu, i da je … Настави са читањем “Strah i nada – Zorana Jovikić”
Strah i nada
Kako da ti pomognem?
Kako da te sačuvam?
Kako iz tvojih očiju da odagnam strah koji i sama osećam?
Strah da te sutra neće biti,
da mi telefon neće zazvoniti i da neću videti tvoje milo lice
sutra kada dođem s ulice.
Kako da u ovom mraku nađem nadu,
i da je u tvom oku posadim?
Da ti pomognem da prebrodiš,da preboliš,
bolest tvoju,prošlost moju,našu?
Kako da to učinim u ovom času?
Kako da se ne sakrijem i u tišini rane vijem?
Mamina devojčica,marljiva i vredna učenica,
uvek poslušna,kulturna i fina.
Gde mi je sad ta snaga da te izvučem iz ponora,iz očaja,
da izdržim tvoj strah za mene i moju budućnost?
Budućnost moju i mog brata,
gde da nađem taj prolaz i ta vrata?
Kako naći prave reči da te ubedim da će sve biti dobro,
iako možda neće,
iako možda nećemo imati toliko sreće?
A život teče.
Teče i prolazi.
Snagu mi daju nadolazeći dani,
Taj dečak,od koga kažu želim da mi bude dečko,
vraća mi nadu,bezbrižnost i vedrinu,
vraća mi snagu i da napišem ovu,uslovno rečeno,rimu.
Da se igram s rečima,da verujem u bolje sutra,
a i ne zna šta čini,ne smem ni da mu kažem.
Ne želim sažaljenje,niti da koristim situaciju,
da bih sa njim dobila bilo kakvu šansu.
I šta ako mi sve oduzmu?
I tebe i njega u istom trenutku?
Sutra ću ga videti i opet će reći:
,,Ti si zaljubljena u mene!”,vratiti mi osmeh na lice,
pošalicom i šarmom varalice.
Onda ću u društvo,pa kući,
osmehnuću se i snagu povući
iz tog zraka,iz te sreće,
koju donosi mi osmeh i srce veće.
Veće i mlađe,bezbrižno i srećno,
molim se Svevišnjem da uvek i bude tako.
Da ga život ne umori,
da mu se ne ugase snovi,
jer prijatelj je veći,iako me ne teši,
da ga sreća prati
i da mu se ovo dobro još boljim vrati.
Zorana Jovikić
