Пред нашом кућом расте дрво,
Ту под прозором му је место,
Кад устанем, њега угледам прво,
У хладу његовом одмарам често.
Засадише га давно преци,
Још у време рођења мог.
Док изнад крошње надлећу врапци,
Уживам у сенци лишћа његовог.
Њишу се гране док ветар пири
А монотонија лагано убија.
Са грана сочно воће мири,
Укус ме његов слатко опија.
Све дебља постаје дрвена кора,
Опада лишће, последња ласта одлази.
И моје лице је препуно бора,
Досадан живот мени пролази.