СЕЋАЊЕ НА ЈЕСЕН У МОСТАРУ
Док јесење сунце игра се на Хуму
И лишће шушти столетних платана,
Још ме галеб бели над Неретвом буди,
Још Емина шета покрај шадрвана
Неко давно време, док затварам очи
И док ми косу сребри бела срма,
У души сећање на севдах ми буди
И са мном пева мостарска калдрма.
Ни дашка ветра да лишће покрене
Док се небом сјаји месечине мрежа.
Из даљине, у сећању давном,
Само се назиру врхови Вележа.
Док јесен рана у поденеву тихом
Неретву боји златом ћилибара,
Занесен сненим Шантићевим стихом
И мост се стари над реком одмара.
И тако, у сећању док се враћам кришом
И у сну корачам јесењим бехаром,
Станем на мост, под мостарском кишом
У успоменама душу да одмарам.