Дан: 10. септембар 2016.

СВЕ ТО ВЕРОВАТНО ДОЂЕ С ГОДИНАМА

 

Све то вероватно дође с годинама
кад младост на врата срца закуца
стари евергрин
кад престанем отац да будем
када се у мени изнова роди син
и месец тихо зађе под кожу
и као у далекој арији
дође у нашу ложу
и све је као на почетку
кад на случајни додир задрхтиш
и уздах ти се несмотрено искраде
када у речима баладе

што се у поноћном програму са радија чује
пронађеш нас
У исти се час
откуцаји сата и сада чују
Ту си крај мене
и још те волим
ко брод  мирну луку
за тебе чврсто држи се сидро
и додир још дрхтај пронађе
у твоме уздаху
и наше гнездо чуваш к`о светиљку
у ноћи
к`о дете са срећним крајем бајку
а ја још у теби волим
најлепшу жену
вернога друга
и брижну мајку.

 

 

Gubiš se u tami sećanja mojih
vreme kao i uvek izbriše sve
sećam se samo očiju tvojih
sene prošlosti odnose te.

Gubiš se lagano u daljinu
ko magle jesenje uz obronke brega
i bela pahulja što nestaje lagano
na dlanu mome prolećnog snega.

Gubiš se, a ipak tu si u meni
ko rana što boli dok prošlost je soli
senka mi osta sećanje samo
sećam se jedino očiju tvojih.

Sećam se očiju, bol grudi steže
druga mi sećanja u maglu beže.

Milovan Petrović

Putuje nebesnik lunarnom tišinom,
budi odsjaj dubokog univerzuma,
koraci idu za maglenom prašinom,
nastaju vizije omamljenog uma.

Slike se vežu s kristalnom sudbinom,
posljedica praska tvori greške šuma,
mistični tonovi krstare prazninom,
sublimira duša kraj staroga druma.

Raskriliše nebesa vremenske dveri,
srebrne čipke povezuju portale,
svemir se širi po savršenoj mjeri.

Genijalci traže skrivene astrale,
večernja zvijezda okuplja zvijeri,
vukovi spremaju posljednji finale.