Dok se noć spušta nad našim gradom
sedim na istom mestu
u starom parku na istoj klupi
zagledan u malu česmu.
Ta noć što lagano nad gradom pada
što nas podseća na vreme
i tama što poslednje sene skriva
skrivaše nekad tebe i mene.
I dok na klupi skriveni mrakom
sklupčani dvoje u jedno
pio sam nektar s’ tvojih usana
grlio telo ti čedno.
Česma nam mala nežno pevala
žuborom svoje vode
tad’ nismo znali da nas putevi
na druge strane vode.
Beše to davno, sećanja traju
ruka mi miluje tragove naše
početna slova našeg imena
što nekad davno na klupi ostaše.
Davno to beše, … ne dam te nikom
sećanja čuvam u sebi
borim se s’ tamom što lagano pada
kako te od mene sakrila ne bi.
Milovan Petrović
