ОРАХ
У дворишту из мога детињства
где још стоје многе друге ствари,
са дебелим хладом своје крошње
сав поносан стоји орах стари.
Кад се сетим колико сам пута
када скривим на њему се крио,
а ту га је посадио отац
с мојим дедом, кад је деран био.
А ми деца по њему се пели,
ломили му без разлога гране,
много пута падали са њега
и кроз сузе целивали ране.
Највећа је радост за нас била
када дође време да се бере,
тад је била непоштедна борба
ко ће брже, више да се вере?
Па кад зима обели пољаном,
а Божић нам закуца на врата,
орахе смо тражили по слами ,
што с Бадњаком унесе их тата.
Ја још памтим речи свога деде,
што их рече та старина глува:
– Орах вам је, децо, свето дрво,
он нам кућу од зла сваког чува.
Сава Илић