Добродошли!
Лудило у мени,
Распомамљена страховања
Раздиру ме.
Како да растјерам магле
Што око мене круже,
Пријете сивилом да
Обоје моју душу.
Жељна сам те до бола,
Али срце дрхти испод јабланова,
Док оплакујем будућност.
Има ли наде?
Моја да је препознала бих је.
Само се с тобом у мени буди жена,
Саткана од снова дивља неспретница,
У наручју твоме постајем блажена
Кротке смјерности подла издајница.
На додир твојих дланова у коси
Сва су моја чула јутром прегажена
Растварам се као пупољак на роси
Једино с тобом ја постајем жена
Ноћас не питај шта ми мисли кида,
Моје су мисли вртлог тишине и олуја,
Прошлошћу садашњост прожета,
Одраз твој на мјесечини,
Звјездана прашина у твојој коси,
Тихи шапат, побегуљо моја,
Приђи да гледамо посљедње свјетиљке
Како се гасе.
Ти си птица на мом длану, желиш да полетиш.
Ништа зато ноћас немој ме питати,
Не питај зашто наша дјевојчица
Није рођена у октобру,
Тај мали плод среће је је дио тренутака,
А ми тај тренутак нисмо имали.
Имали смо ноћ попут ове
и неиспијену жудњу
Ноћас,
Ноћас ми немој рећи да се све понавља,
Да се може поновити сјај у твојој коси,
Ја сањам далека пространства,
Сутра је нови дан хоћу да летим,
Птица сам, летим…
Посвећено старици из Борова Села која је
12.08.1997. Љета Господњег просила у Будви
Испред старог града.
Морски вали ноћас тише
Док црквена звона звоне
И вечерња служба тече,
Док свјетиљке златне роне
Бљештавило старог града.
Све од среће распрскава,
Све одасвуд лети, лебди,
Само пуста савјест спава.
Ој Ловћене гордо стојиш
Црногорски каме боси,
Ту пред тобом у црнини
Гле, јуначка мајка проси.
Комад хљеба милостиви
Испружена дрхти рука,
Горки терет скрушенога,
Протјераног српског пука.
Морски вали ноћас тише,
Зазвоните звона јаче,
Мртав јунак из Борова
За старицом мајком плаче.
(Мом покојном мужу Славиши)
Срела сам те да мирис лаванде
Удахнемо свим чулима у парку,
Да ти испричам најљепше приче,
Да прошапућеш о себи у мраку
који нас скрива док зраци сунца
одлазише иза пучине у бескрај,
моја се душа са твојом спајала
док сам осјећала твога срца дрхтај,
Док морски таласи миловаше
Наше бјеличасте голе чланке
А ситне увојаке вјетар мрсио
Док у коси спајасмо прсте танке
Срела сам те у сам смирај дана
Да с тобом звијезде на небу бројим,
Да се претвориш у жубор таласа,
Да те увијек могу звати својим.
Срела сам те да ми будеш срећа
коју сам у самоћи чекала дуго,
А ја твоје изненађење и утјеха,
Моја неизмјерна радости и туго,
Али те нисам срела да нестанеш
када не будем у твојој близини,
неповратно у сиву бесконачност
на истом мјесту сам и у тишини.
Посјета Вишеграду 1996, посјетио и војничко гробље
Сјећам Вас се онако ситног,
Разбарушене, дуге косе црне,
већ тада сте ми били драги,
са благим погледом кротке срне
кад сте с пијететом читали имена,
ћутећи њима одавали помен,
ономе што je остало уклесано
на камени надгробни спомен.
Чули смо ми са овог беспућа
да сте књижевник и поета
за нас још увијек непознат
крхки, радознали путник свијета
што је срцем волио једну земљу,
Ту бол и сада носите у грудима,
несвјесни да сте због своје љубави
окружени често охолим људима
И фарисејима који бацаху камење
на праведника. Дрске незналице
у покушају да од великог Јупитера
направе мале звијезде падалице.
Јуришају и сада Киклопи страшни
на генија и старце који Вас посветише.
умјесето трња сјајним ореолом части
Сиједи мудраци Вашу главу осветише..
(Посвећено врби на Ушћу)
Залуд ме године од прошлости штите
Кад сјећање врело на душу ми пада,
Успомене негдје запретене, скрите
На минулу младост из дубоког хлада,
На жубор пролазника и дјечије цике,
И весела дружења уз звуке гитаре,
Неопјеване љубави мале и велике
На ушћу ријеке испод врбе старе
На густе коврџе, дуге, тешке гриве
Што се спуштала до траве зелене,
Oпојни мирис перунике живе
Са свјежих откоса испод њене сјене
Она је скривала многе нараштаје
Под својим скутом раскошна и сама
Навикла да не узима једино да даје
Ко зна док кад би се шепурила дама
Да руке неког страшног дрвосјече
Ни коријен не оставише, само рану
Тај проклетник одједном посијече
Симбол младости у једном дану.
Сад ко Офелија на дну ријеке тужи
С вијенцом од реса та врба прастара,
Талас успомена тајанствено кружи
Док благ вјетар јеца уз звуке гитара.
Ти што затрепериш на врх усана
Као прва роса на латици цвијета
Као врцави листић на повјетарцу
Отргнут из свјежег зеленог сплета.
Мала кратка симфонијо радости,
Двије слатке рупице на образима,
Ти си разиграни варљиви тренутак
Који нас позлати упркос поразима.
Ти што несташно подижеш вјеђе,
Што борама око очију дајеш чар,
Твој титрај неухватљиви имати
Немјерљив је изазов и најдражи дар.
Мој народ сам узвишен, дичан,
Остављен на сред раскршћа,
Бритка сабља Обилић Милоша,
Крсташ барјак Бошка Југовића.
Дрско пријети отргнута рука
Испод топлог мајчиног скута
Туђинцу, тиранину, азијату
У страну куго и овога пута.
Васкрсла хајдучка мишица,
Тврде руке жуљевите голе
Пред којим се Цариград тресе,
Тим црним сељаком из Тополе.
Из расутог ће пепела и праха
Васколико српство да се диже,
Бисере славе златом опточене
Из огња и крви поново да ниже.
Мој народ сам, с вјером у Бога
Пркосно између запада и истока,
Погледа упртог у звјездано небо
Док рана крвари дубока, дубока
Еј, љето распукло зрело
Румене се трешње необране,
Дозријевају жита уз оружје врело,
Друга година рата.
Испод куће миришу јабуке ране,
Сачекују војске осветнице,
Ослушкујем корак најмлађег брата,
Пресрећем прве извиднице.
У сваком борцу што храбро маршира
Уз наше побједничке звуке,
Ја тражим малог брацу командира,
А овог љета свратити се неће,
Неомиловане остаће сестрине руке.
И никад више испод свода плава
Радости кликтај, само росно цвијеће
Mирише тамо гдје мој брацо спава
Крај драгог друга ратара.
Док око кваси суза издајница
Са усана би полетјела клетва,
Ал страх ми мрзне срце у сред љета
Због младих пупољка које сакупи
Пробрана, мала интервентна чета.