Слике

Ми нисмо достојни тебе
Горског дива из Петњице,
Оживотворисмо ћутањем
Утамничење сутрашњице

Из које умјесто плаветнила
Ниче проклета тушта и тма,
Што нас подмукло заварава
Да се не придгнемо са дна

У које нас издајници гурнуше
И себе за Свеце прогласише,
Данајске дарове нам дадоше
Мислећи да нам душе спасише.

Који нас грамзивци заробише
И отеше сваку о теби мисао
Што подсјећа на грдне казамате
Који немају никакав смисао,

Гдје твоје јуначко срце куца,
Невине очи у даљину гледају
Знајући да ти ништа не оста
Само жеља да ти не продају

Оно што си у крви створио
Са својим згаженим родом,
Из мемле и пепела га дигао
Под светим небеским сводом.

Ал’ не дај се дична главо
Чувај своје од погани лице,
Писаћемо увијек свемогући
Свако слово твоје ћирилице.

Расти граде

да сви раде,

Нека уче

Да поуче

Руке  нове

Много јаче него ове.

Расти роде

Да сањаре у слободи,

Ти прошлости завештана

Свима нама,

Уклесана у камену

Хрид и стијену

У лукове старог моста

Што нам свима вјечно оста,

златни печат загрљаја

Дивље ријеке с оба краја.

од звијезда саткан рају

Расти древни да сви знају

Плод си тврде земље наше,

Дједовске те руке даше

Да те од зла сачувамо

И блистава да те дамо

У мермерном бијелом сјају

Неком новом нараштају.

 

 

Да ли идеш сунцу сјајном
Гдје те роде воде пути?
Смрт лелуја преко поља,
Теби пријети туђин љути.

Тамо далеко тражим срећу,
Ни једне руже, нити крина
Да опојни свој мирис лију
Овдје мучна светкује тишина,

Овдје су могли орлићи
Прољећну цвркутати
Да су бесрамни знали
У бијесном ходу стати,

Јурећи небеским сводом
Могли су звијезде достићи
Да нису у заносном лету
Пали премали соколићи.

Тамо спокојно одмичу дани,
А вријеме своју цијену има,
Док овдје окрутно мрзне
И стеже четврта ратна зима.

Овдје и тамо понешто исто
Зебња за покољења нова,
Докле ћеш будна да ћутиш
И сањаш земљо Душанова.

10.11.1995.

( Миму, Мирку, Анђелку и Бубом)

Имала сам драгог друга
Што имао нико није
Свему смо се радовали
Еј, предратне играрије.

Имала сам два рођака
Поносита два јаблана,
Остаде ми успомена
Из дјетињих наших дана.

Имала сам милог брата
Тек развио крила соко,
сводове би прелетио
испод сунца превисоко.

А сад имам само тугу,
Наде мени и мом роду
Небо им је рајска башта,
Јер падоше за слободу.

30.01.1993.

 

 

 

Опет ми мисли мори она чудна сјета,
До срца ће из болног осјећаја стићи
Несвјесна да морам бити ја поета
Да ће из ње можда некад пјесник нићи

Дуго ми срце обијесни вјетар вије
У којем срећа без престанка губи
Побједник је туга, никад радост није,
Она нема милост за оног који љуби.

И ова чудна сјета дијете моје туге
Немирно са мном лута по свијету,
Пролазећи ноћи хладне, топле дуге,
Тражећи божанствено мјесто за поету.

 

У његовим очима море се таласа,

Плима и осјека разигране среће

Негдје у њима у круг се окреће.

Гледам их насмијешене плаве

Цијела се душа у њима огледа,

У модрој дубини скрити се не да,

И ја сам нашла у очима чистим

Своју крепост и свој одраз прави,

Немире срца које чежњу вришти

Ипод  бијелих витих багремова

Који свуда шире лахор мирисова.

Свој одраз сам нашла на пучини

Тог погледа што се с небом спаја,

Одјсај њежне љубави без краја.

 

 

Ти би хтио на крилима

Гдје трепери звијезда смјела,

Не тјерај ме да полетим

Сводове сам прелетјела.

 

Једном можда у свитање

Кад југу крену ластавице

Жеља би ме понијела

До Косовске Митровице,

 

Дa осјетим топли баршун

Старе знанце, мила лица,

Туга срећа, срећа туга

Некад бјеше Митровица

 

Дотле само успомене

И Косовска разгледница,

Дај ми снаге да преболим

Није близу је Митровица.

Нема више љепоте и тајне што нас откри
И земље што нас отхрани тврда, ал чиста,
Занијемиле птице, мали црвчци не свирају,
Претопла им љета, ужарено сунце не блиста,

Већ пече све јаче, све је мање љетних киша,
Јесење кише плаве, пустош остављају свуда,
А зимски сметови прекрише градове и села
Мегалополиси окована ледом, храмови чуда,

Док се немоћни грче и умиру од студени,

Послије безброј година зима показа зубе
Глобално отопљавање, лет ка безумљу,

Ријечи ме  нису обмануле, знала сам губе

 

Разни зналци што нас тјераше у вјеровање
Њихових тврдњи против Божије промисли,
Све то бјеше бесмисао који збуњује душу,
Док они што владају свијетом несувисли,

Огрезли у пакленој перверзији и неморалу
Послаше на небо обесчашћене анђеле мале.
Вампирима бјеше слатка њихова чиста крв,
Невине душе за љуте злотворе нису знале,

Нису имале времена, ни снаге да одрасту
Од проклетника бијесних са острва страве,
Ужасних моћника отуђених од себе самих
И од праведника што љубав и срећу славе.

Изгледа тешко их је наћи зарасле у коров
Отрова и бола, и поганог разврата и блуда
Ни пупољка цвјетног да вирне кроз трње,
посвуда је пакост, ни одакле да дође осуда.

И такви демони на нас слаше бомбардере,
Преврнуше свету земљу, замутише воде,
Отеше малену Милицу и хиљаде живота
Како да грешницима опростимо Господе.