Слике

                                  1978.година

Опет кише лију јесење и дуге
Сестре горких суза неуморно лију,
Док вјетрови свјесни моје туге
У твоје прозоре затворене бију,

А не знају за љетну милину
Што ми тебе однесе кад мину
И остави само у души горчину
Да као сјенка ја живим тишину

И чекам љета топла и невина
Да мирис прастарих липа донесу
Да ми те врате љубави једина
И успомене теби лагано пренесу,

Јер си ми био „добро јутро свете
Ја слушам вести сачакај ме мало“
Ти си био срећа, а ја твоје дијете
Што вољети је неизмјерно знало

Ти си ми био први стисак руке
„Појешћу те“ доста више, нећу
„Побегуљо моја ове слатке муке
Пусти на твоје меке усне да слећу“

 

Поново се будим

Слична јутру сненом

Док последња звијезда

Хита сазвјежђима,

Потражих ти руке

Задрхта празнина

ноћас ми је било

Лијепо у снима.

 

Ja пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
Хтјела бих ти нешто рећи,
Нешто што сви давно знају.

Ја пред тобом он у души,
Плеше љубав у вртлогу
Ти би хтио да те љубим,
Опрости ми ал’ не могу.

Киша пада, ја пред тобом,
Можда бих ти срце дала
Да ми киша не шапуће
С њим си јуче руже брала.

Ја пред тобом на станици
На почетку ил’ на крају,
За њим чезнем рећи ћу ти,
Јер то сви већ давно знају

30. мај 1977.

Чувала сам те дуго, дуго у сјећању,
Живот је текао брзо крадући нам младост,
Моје снове, а чини ми се и твоје.
Кроз нас су цвилила изневјерена надања,
А мене су горке слутње пратиле као сјенке,
Бесконачна чекања и жалосно жуто лишће.
Слала сам ти телепатске поздраве,
Ниси одговарао, имао си свој свијет,
Заборавио си на мирисна кишна љета.
Оставио си их другима без нас да блиједе
И стару зграду испред које су остали трагови
Једне тинејџереске љубавне приче,

Плаче ми се…

Кроз свој самотни свијет дуго сам трагала,
И кроз вртлог времена твој глас поново чула
И твоје ријечи као драгуље вјечног сјаја.
Било је лијепо иако се нисмо држали за руке,
Јер нико те није знао да воли као ја
И да се радује што постојиш, што ниси сан.
Далеки мој човјече, надала сам се сусрету,
А нисам знала да немаш више снаге
Да ти живот измиче и оставља само траг,
Док ниси згаснуо и претворио се у прах,
Туга ме обузима, а сузе се котрљају саме,
Никада твоје насмијешене очи да ме гледају,
Јој како боли ово изненадно сазнање
И спознаја да сам те изгубила заувијек.
Сад црни вјетрови зборе коначан опроштај
И модре јесење кише шапућу кроз моје сузе
Ех, некад давно ниси знала у љубави без мјере
Да си имала ствар у руци, а у ствари ништа,

Отишла си тихо у свитање
Кад се сањиво буде мале птице
И посљедњу пјесму пјевају
За тебе моја најдража грлице.

Отишла си својим пупољцима
За којим си тужила годинама,
Моja румена ружо од туге свела
Болна за синовљевим ранама

И татиним болом непреболним
Што га одведе вечери једне,
Тамо гдје се невини састају
У смирај дана циче зиме ледне.

Најдража наша, рањена срца
Што је годинама крварило,
Док си без њих ишла са нама
и стално нас савијала у крило

И крила од злокобних вјетрова
Који су пријетили да нас поломе
И однесу у непознате предјеле.
Ти која си у загрљају своме

носила завежљај скромних жеља,
онако скрхана, за наше боље сутра,
дрхтаво, храбро, како мајке знају
с нама дочекивала вечери и јутра,

да би ти изненада једне зоре ране
исти вјетрови сломили крхка крила,
као да ниси постојала и битисала,
као да ниси туго никад са нама била.

Сјећам се, давно је било,
Љето је мирисало на липе,
А сунце вирило иза стабала.
Имао си прелијепе очи
Очи немирног дјечака
Имао си сунце у погледу
И сјај младости на образу,

Поклонио си ми стотину
Њежних пољубаца,
И сад осјећам у роју
Како на моје усне слијећу,
У старој згради даровао си ми
Изненадну радост тренутка
И зрелост одраслог човјека,
Случајног придошлице
Који остави печат љубави
Дошавши из далека, из далека…

Корак напријед, корак даље
Ноге носе, пут нас води,
То путује без повратка
Свако ко се једном роди.

Мора проћи овим путем,
Искусити чари нове,
И горчине мора пити
Ко се бићем већ назове.

Корак сјајан, корак вриједан,
Или можда странпутицом
Својствено је свима нама,
Спојени смо златном жицом

Која ће се прекинути
Некоме послије, некоме прије
Пријатељу мој најдражи
Зар то живот овај није.

Да ли би ме њежно
Привио на груди
Ко уснуло птиче
Што топлину жуди,

При смирају дана
Када сумрак мије,
Испод јунских липа
Љубавнике крије,

Сада кад су прошле
И утихле страсти,
Када младост тамни
Распукла од сласти.

 

Све ми се чини док падају кише
Нечије руке траже ме кроз таму,
И чујем ријечи не бих ишао више
Још једном само да те нађем саму.

Све ми се чини негдје из даљине
Познати корак кротко мени иде,
Али у тој варки невјернице јаве
Уснуле сузне очи оштру таму виде.

Дубоко у мени то се још сјећања боре,
Једном сам давно овдје њега срела,
У души ми ватре тог прољећа горе
И у срцу пламти иста љубав врела.

Да сам твоја виолина
Дала бих ти жице своје,
сјајне струне дала бих ти
да пребиру руке твоје.

И могла бих свугдје с тобом,
У нараучју бих твоме била.
Спавала бих поред тебе
Да сам твоја виолина.

Да те прате њежни звуци
И милују риме моје,
Да обришем очи сузне
Да обасјам ноћи твоје.

Да сам твоја виолина
Да ме волиш ја бих знала,
А заузврат у тишини
Љубав бих ти распламсала