Данкин – Зоран Матић

– Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, пречићемо језеро Динор, никада нас неће наћи. – Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју. – Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. … Настави са читањем “Данкин – Зоран Матић”

– Хајдемо Хаел, хајдемо тамо преко планина Гелад, пречићемо језеро Динор, никада нас неће наћи.
– Данкине, љубави, знаш да то je немогуће, рече док се полако свијала у његовом наручју.
– Знаш да морам отићи и испунити завет клана, а зарад мира. Oбећана сам давно, завет је дат и ја, не могу га кршити. Знаш да те волим и колико ћеш ми ти недостајати, свих будућих дана. Камен Ансира, који си ми поклонио, чуваће ме, и док не постане прозиран попут горског кристала, ја знаћу да си добро и молићу се, да имаш само добре борбе, у којима ћеш увек, ти бити победник. Наслонила се на његове груди, да би сакрила сузе.
Данкин забаци главу и затвори очи које му се лагано пунише сузама.
– Хаел, слушај, рече али она му стави руку на уста. Пољуби је длан и зачута.
– Наћи ћу између два света место за нас, обећавам ти то љубљена моја. Наћи ћу га, обећавам, заврши Данкин мисао у себи.
Мрак који падаше око њих, испрати Сунце и постаде гушћи. Држао је Данкин Каел за руку, не желећи, да је бар у овом тренутку изгуби. Знао је, да ће заувек бити његова. До зоре, остадоше крај реке, док се лето, под старим стаблом, њиховим стаблом, које их је свих ових година чувало, од завидних погледа и туроби живота око њих, полако губило уступајући место јесени.

Сетио се те већери и горки осмех му се појави, у углу усана. Још увек њу је волео, као и свих оних година које остави за собом. Јави се сад Данкину, једини сачувани део епа о Галанду. Јави му се песма о љубави, правој и искреној љубави, коју волеше и понављаше протеклих година. Песма о љубави, са којом он тонуше у снове. У снове, који га водише његовој љубави. Његовој Хаел. У себи Данкин прозбори;

Љубави моја дођи,
Ни сада,
У овом часу,
Ја тебе немам.
Опрости љубави,
Први пут,
После свих ових година,
Тек на трен те заборавих.
Опрости старој луди,
Која је знала да те насмеје,
И најлепше љуби.
Тако ти си увек говорила.
А ја то,
Знао сам,
Сваки пут,
Док сам те држао у наручју.

Сећаш ли се љубави,
Довело те је небо,
Једног обчног поподнева.
Лутала си падинама,
Планина снова.
Била си сама,
Уплашена.
Бојала си се,
Бојала си се новог,
И понекад,
Тек понекад,
Оћи би ти засјале,
А то,
Ја сам видео.
Сећаш ли се једина,
Сећаш ли се,

Како сам те гледао,
Како си ме гледала?
Зима је дошла.
Тек једном,
Моје усне,
Додирнуше ти врат.
Ни сам не знам како,
Ни сам не знам кад’.
Пролазило је време,
Падаше,
Последњи снегови.
Хоћеш ли ме ти,
Једном пољубити?
Упитао сам те.
Пришла си,
Осетио сам твоје усне,
Љубила си ме,
И ја сам тебе љубио,
Онда сам отишао,
И вратио се,
И увек сам се враћао.

И смејали смо се,
И волели исте ситнице,
Волели јутарње Сунце,
Волели ноћи,
И дуге хладне зиме.
Пролазиле су нам године,
Говорила си,
Једном ћу отићи,
Једном ћу морати отићи,
И плакала си,
Ја плакао сам са тобом.
Наједном,
Морала си поћи,
На растанку ти,
Рекла си,
Јавићу се,
Рекла си,
Доћи ћу,
Доћи ћу теби љубави,
Једном,
Сад морам ићи.

И сретао сам те.
Сретао у ноћима,
Сретао у мислима,
И љубио сам те,
И чувао те,
У сећању,
У сновима,
И нисам дао,
Да ми те краду.
Нисам те заборавио,
Нисам могао да заборавим,
Твој смех,
Твоје руке,
Твоје пољубце,
Тебе.
У сваком дану,
У свакој ноћи,
Без тебе,
Још памтим,
Памтим додире,
Које даривала си ми ноћима,

Памтим јутра,
И Сунце,
Које милова ти лице.

Ево чекам,
Љубави,
Чекам да дођеш,
Опет је обично поподне,
Желим да те видим,
Још једном,
Да осетим додир,
Твојих руку.
Желим да кажем,
Оно што ти,
Годинама си знала,
А знала си да волим,
Јер у дугим ноћима,
Звала би,
А ја бих долазио,
И у сновима ти љубио,
Лице,
Усне,
Једина.
Љубио сам те,
Држао у нарућју,
Шаптао,
Смејао се,
Понекад плакао,
И увек волео.

Прену га звук рога с’ десна и онда се тек освести из сна. Његов верни Есет кога је јахао, немирно је лупао копитом о смрзнуто тло, осећао је велику битку и изгледало је, као да се јадна животиња, по први пут плашила. Пара, која је излазила из ноздрва коња и јахаћа, утапала се у густу маглу пред њима. Негде испред њих, у магли, био је непријатељ, са којим ће се за који трен срести, помисли Данкин, и осети чудан осећај нелагодности у својим грудима. Развише се ратне заставе, коњи немирно поиграваше, а исукани мачеви, тражише Сунце на којем би сијали. Витезови су ћутали. Ћутао је и Данкин, на челу коњаника, које ће за који час, повести у победу или у смрт, смрт која је увек јахала уз њих. Рог се огласи још једном.
– За Хаел! рече Данкин у себи јер њихову тајну нико није знао и пободе коња који га поведе у белину магле испред њих ка непријатељу који их је чекао.

– Проклета стрела, рече Данкин. Долетела је ниоткуд и погодила његове груди пробијајући лагани оклоп.
– Проклета стрела! повика Данкин док му је глас одзвањао нрепознатом шумом. Није му било помоћи. Није је могао извадити а да врх не остане у његовим грудима. Није је могао ни гурнути кроз тело јер се у жару битке заломила и оставила бедни патрљак дрвета који је сада вирио из његових груди. Рана му још накратко неће пуно крварити.
Сјаха са Есета, уз болну гримасу скиде оклоп, одбаци га. Прегледа животињу која нервозно фркну. На жбепцу не нађе траг крви. Скиде с муком опрему са животиње, приђе му, помилова га по длави.
– Иди сада, прошапта жбрепцу на ухо, потражи оно стадо дивљих коња које смо видели успут. Пљесну га по сапима. Есет га погледа и гурну га њушком.
– Иди, рече Данкин и поново га удари по сапима. Коњ у галопу оде десетак метара даље. Застаде и погледа у Данкиновом правцу.
– Иди пријатељу, барем ти буди срећан! Викну Данкин за ждрепцем а Есет зањишта у знак поздрава и оде касом у правцу незнаних ливада прекривених снегом. Данкин оста сам.

Данкин потражи место за одмор, свој последњи одмор. Са муком лутaше кроз измаглицу коју поподне донесе у шуму. Бејаше му хладно. Ходајући тако без циља са болом који му се ширио телом учини му се да види остатке неког старог храма. Реши да крене ка њему.
Мала црква не беше трошна али запуштена. Ко зна одкада је ту помисли Данкин. Приђе, са улаза поскида суви бршљен. Крочио је унутра. Зидови цркве беху бели, необићно чисти у односу на спољашност, без уобичаених украса и фрески. На средини невелике просторије беше крст. Крст без имена. Данкин приђе ближе. Био је од белог мермера, углачан и раван. Никада пре Данкин не виде тако савршен рад. Седе Данкин и наслони се на њега.
– Дивно место за умирање, рече полугласно. Осети да га снага полако напушта и тада му сину мисао која попут бљеска сјајне летње муње прође већ болом избразданим мислима умирућег витеза. Руком додирну рану, крв која му капљаше са прстију беше једино длето којим ће своје име уклесати на крсту. Насмеја се сам себи са иронијом и помисли на његову Хаел.
– Одлазим љубави, али чекаћу те. Да љубави чекаћу те да дођеш к’ мени и ствотићу нешто само за нас. Сад још не знам како али бар имам сво време света. Са тим мислима његово тело оста без душе крај белог мермерног крста са његовим именом исписаног крвљу.

Негде далеко камен Ансира изгуби своју плаву боју и постаде горски кристал. Једна жена заплака знајући да Данкина више нема али да њена љубав никада неће умрети и да ће га заувек волети. Знала је да једном ће га видети на обали реке како је чека док буде долазила са јутарњим Сунцем. Знала је да ће камен Ансира тада бити поново плав јер Данкин њен Данкин негде чека на њу. Тада обриса сузе и насмеја се.
– Долазим Данкине. Долазим љубави.

Данкин се пробуди. Очи није отварао јер осећаше се пријатно а бол у телу не осећаше. Чу’ пев птица, жубор реке и осети топлину Сунца. То га подсети на његов последњи дан са Хаел. Реши да лагано отвори очи упркос страху да не отера овај прелепи трен сна.
Придиже се. Видео је реку и старо столетно стабло. Видео је ono давно и само њихово место бега од сурове стварности живота. Био је збуњен али не и уплашен. Погледа своје груди у којима стеле није било.
– Лето је, рече за себе збуњено, само пре неколико тренутака Есет је својим снажним копитима разбијао залеђену земљу.
– Како? постави питање за себе, како……?
– Куда тако журно ти ратниче ходиш ?
– Ка судбини, рече Данкин и тек по одговору схвати да није сам.
Недалеко иза њега на песковитој обали стајаше путник који му упути исто питање пре много година. Човеково лице не беше се изменило од тада.Чак је и одора коју је носио била потпуно иста.
– Где сам? упита Данкин?
– Знаш то и сам Данкине али не верујеш у истину овог трна.
– Ти знаш моје име?
– И твоје и много других имена.
– Ко си ти? упита Данкин.
– Сада ме зови судбина јер ка мени си увек јахао ратниче. Сваки народ за мене има своје име и свако ме другачије види, не љути се на мене што сам те овде довео али ти си једини који је испунио све завете на које ја вековима пазим. Саслушај шта имам ти рећи и покажи да си тога достојан.
– Реци, пожури га Данкин.
– Ниси први који је желео нешто немогуће што понекад сви пожелимо али да би се немогуће остварило потребно је много. Видиш, на једном оваквом месту пре много година једне летње већери пожелео си да створиш нови свет за тебе и твоју љубљв. Твоја жеља је била толико јака да је ово место тада створено и до сада те је чекало. Ту први завет би испуњен. Када си ме онда срео на путу твој одговор беше ка судбини, ниси био од оних будала које ми одговараше да иду ка части, победи или бесмртности. Ту би испуни други завет. Сети се безименог крста на који си исписао своје име, видиш много њих то није смело да ућини јер бојали су се смрти. Ти ниси, знао си да умиреш сам и желео си да обележиш себи место. За то треба много храбрости. Био је испуњен и трећи завет иако ти то ниси знао. Тада твоја задња мисао била је Хаел и она ће ти доћи али не још. Њено време ми је још потребно тамо где је сада, али мораш ми одговорити на још једно питање да би остао овде и чекао своју љубав. Ако ме одговор не задовољи све ово па и ти нестаће у ништавилу и ватри. А сада Данкине, имаш ли ти довољно храбрости за то.
– Питај, кратко узврати Данкин
– Исти стари добри Данкин, увек нестрпљив, исти стари Данкин кога сам пратио свих ових година, рече човек и настави, хоћеш ли исто волети Хаел када дође овде јер можда ће године однети сву њену лепоту и мир који си познавао?
– Ја Хаел, рече Данкин, нисам волео због лепоте њеног лица већ нечега што сам открио у њеном срцу а што други нису видели. И Хаел је волела оно у мени, волела је моје нежности, моје пољупце, волела је мене. Понекад сећам се када би хтела да оде од мене покушала би да ми каже нешто ружно нешто што боли али ја знао сам да тако никад није мислила. И увек, увек сам је враћао себи на неки чудан наћин. Увек све до оног дана када је заувек морала отићи. Ја све ово време мислио сам на њу, волео је сваким даном све више и чекао неки трен у коме ће заувек бити моја, зато не питај ме јер ако ме познајеш знаш да чу је волети без обзира на све боре на њеном лицу и све ожиљке живота у њеној коси јер љубљв коју крио сам у души и срцу сада је слободна и припада само њој.
– Збогом Данкине, Хаел ће доћи јер испунио си и последњи завет, јер твоја љубљв за Хаел би последњи завет да све остане овако. Ја сада идем и нећемо се више видети ту измешу два света. Твоја немирна душа никада не би нашла мир у горњим световима преко реке Стикс, ни твоја, ни Хаелина, јер ваше љубави превише су јаке за слабе границе горњих светова. Морам ти сада још нешто рећи. Хаел те сања. Сања те да на овој обали је чекаш још од онога дана вашега растанка. Годинама ово место и тебе среће у сваком започетом сну. Оно што давно си створио у сновима, неће плашити Хаел када једном дође.
– Стани, рече Данкин, ко си ти, ниси ми рекао?
– Смрт Данкине, твоја Смрт.

Данкин осети чудно струјање у телу тога јутра и трже се из сна.
– Хаел, проструја му мисао. Хаел, Данкин полако пође уз реку добро знаном стазом и виде Хаел како долази пешчаном обалом. Застаде. Тек изашло Сунце обасјавало је њену лепоту непромењену годинама које су прошле од онога дана који је упркос тежини растанка увек памтио. Камен Ансира који давно јој поклони више није био попут горског кристала, поново је блистао својим јасним плавим сјајем.
– Куда тако журно ти ратниче ходиш? зачу Данкин познати глас.
– Ка судбини, одговори Данкин и крете ка излазећем Сунцу да потражи руку његове Хаел. Да потражи руку коју више никада неће пустити.

(C) Зоран Матић
05.09.2003.

OSMESI… I… – Ljubodrag Obradović

OSMESI… I… Na licu osmeh, u srcu žar, dugo odvojeni koračamo. U novim počecima je čar i mi od te vatre drhtimo. Ja draga varam sebe, ti svoja osećanja. Od ljubavi mi smo daleko, a želja u srcima odzvanja. I onda povrljamo travu, otkrivajući sve tajne tela, a sutra, okrenućeš glavu, kao da me nikad … Настави са читањем “OSMESI… I… – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

OSMESI… I…

Na licu osmeh, u srcu žar,
dugo odvojeni koračamo.
U novim počecima je čar
i mi od te vatre drhtimo.

Ja draga varam sebe,
ti svoja osećanja.
Od ljubavi mi smo daleko,
a želja u srcima odzvanja.

I onda povrljamo travu,
otkrivajući sve tajne tela,
a sutra, okrenućeš glavu,
kao da me nikad nisi videla.

U tvom pogledu biće spokoj,
u glasu čudna seta,
baš ko da si zavirila duboko,
u sve najsladje tajne sveta.

Suviše si dušo gorda
i uvek ti, sve najbolje znaš.
Za svakoga ti si dobra,
ti svakom uvek sve daš.

Osmesi… I laganje…
Koračamo odvojeni…
Vazduh miriše na stradanje.
Mi smo samo nemirom zadojeni.

(C) Ljubodrag Obradović

Moja majka – Stjepan Herman

Majka mi krisom donosi mast i pekmez. Ja pisem pesme. Ona se ne razume u te ” Zavrzlame ” ali zna da mi mast i pekmez trebaju, uzdise sto njen sin pise pesme ali… Kakav je-da je, njen je. Ima ona jos jednog, on je zidar i zgrce milione.Njemu nista ne treba, zdrav je kao … Настави са читањем “Moja majka – Stjepan Herman”

Majka mi krisom donosi mast i pekmez. Ja pisem pesme. Ona se ne razume u te
” Zavrzlame ” ali zna da mi mast i pekmez trebaju, uzdise sto njen sin pise pesme ali… Kakav je-da je, njen je.
Ima ona jos jednog, on je zidar i zgrce milione.Njemu nista ne treba, zdrav je kao dren i ima para.Samo da vidite kakvu je kucu sazidao. On od oca moze pozajmiti milione, usluzi se pa vrati.
… Ja pisem a majka pita mog druga :
Sta ti radis sinko ? Moj drug je auto mehanicar, majka ga mazi pogledom:
-Dobro, dobro sinko, sada svi imaju auto i ti ces moci da zivis…Ova moja nesreca… Tu majka odmahne rukom i nastavi da vadi iz cegera.
Otac me se odrekao jer neznam da tanjiram njivu ni kuce da zidam. Da mu je i drugi sin takav i njega bi se odrekao…
Tada bi majka morala da vuce dva cegera.
Za rodjendan sam joj kupio maramu, svima se hvalila da je dobila poklon od sina. Niko nezna kada je njen rodjendan i koliko para “ukrade” kada na pijaci prodaje. Ja znam i jedno i drugo i ponekad napisem i neku pricicu.
Drugar joj citao ovu. Nije htela da ga “izda” i plakala je u cosku. Pocinje da shvata te “zavrzlame”.Jos uvek joj krivo sto nemam kucu ali moje drugare ne pita vise:-Sta radis sinko ?
Za bozic ce mi doci majka, naravno doneti milostu i sedeti nedelju dana.- Da mi kuva dok ja ne nakupim tih zavrzlama da ih bude ” Puna Knjiga ”
***

Kamenolom

Napusten, osakacen a ipak gord, do oblaka stize, sa morem nicega oko sebe. Ceka na vetar da muzazvizdi kroz stene, na pticu da mu se krikom izjada. Sunce iskusava svoju snaguna izboranim stenama, prepeceni vazduh plese svoj umorni tango. Zmija ostavlja vlazni trag na sprzenoj zemlji, guster zmirnu na jedno oko kao da zeli reci … Настави са читањем “Kamenolom”

Napusten, osakacen a ipak gord, do oblaka stize, sa morem nicega oko sebe.
Ceka na vetar da muzazvizdi kroz stene, na pticu da mu se krikom izjada. Sunce iskusava svoju snaguna izboranim stenama, prepeceni vazduh plese svoj umorni tango. Zmija ostavlja vlazni trag na sprzenoj zemlji, guster zmirnu na jedno oko kao da zeli reci
– Video sam te stara lopuzo- Sve je opet stoicki mirno.
Stara stena otpusti par kamencica koji se uz graju pocese kotrljati. Kao da su se utrkivali svojom radoznaloscu, isli su sve brze.Jedan mali se zaplete u krzljavu zbunje okrete se jos par puta u zelji da se otme ali ga staro korenje zadrza. Tuznim pogledom je ispratio bracu koja se dalje nizbrdo kotrljase.
Uz graju grupa sleti na put, tu ostade jedna omanja grupica koja nije imala dovoljno zaleta. Veci i odlucniji brzo pretrcase put misleci da ih tamo dole bog zna sta ocekuje.
Ponor cuvsi graju razjapi celjusti ocekujuci par slatkih zalogaja. Reka se umiri i pripremi za dolazak onih najsmelijih i najradosnijih da ih svojom hladnocom scepa i mrvi, mrvi do peska.

Ucutkan groznom sudbinom “izletnika” kamenolom nemio oplakuje deo svoje kamene utrobe.Jedva cujnim jekom pozva vetar da mu otegnutim zvizdukom zameni narikacu. Zagrlio je dva zbuna i nadneo se da ih pomiluje…
Oblak se spotace o najvisu stenu i posla svoju svetlecu psovku.Pljusnuse i prve kapi kise. Tanki mlazevi vode lutaju bespucem trazeci reku. Negde na sredini puta zardjali slomljeni pijuk pusta svoju prljavu boju mesajuci je sa cistotom okoline…
Mrak grebe vrhove stena i polako silazi padinom ka podnozju.Muk. Ptica se promeskolji u gnezdu i zakrili mladunce.
Ponor zatvori usta i izravnja se sa tamom. Noc zagrli i izmiri celu okolinu.
***

Svadja

Zakasnela nocna svetiljka zmirkavih, zutih ociju procitala je svoj poslednji ljubavni roman. Sinoc je bilo teskih reci. Mesec je cutao drzeci u narucju buket zvezda. Ti si otrcala uvredjena ne uzevsi ih.

Zakasnela nocna svetiljka
zmirkavih, zutih ociju
procitala je svoj
poslednji ljubavni roman.

Sinoc je bilo teskih reci.
Mesec je cutao
drzeci u narucju buket zvezda.
Ti si otrcala uvredjena ne uzevsi ih.

Настави са читањем “Svadja”

PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović

PEJZAŽIMA UMA Mesec me goni, ja neću! Noć duga. Meni se spava. Mesec razbija prozor i leti kandžama mašu da pokrene, ja neću da mu pomognem. Zavesa pade! Mesec zajeca, pa pobeže, kao bednik u maglu. San polako stade da hvata pejzaže uma. Slatki trenutak tek što nije isključio čula, kad mesec zalaja u psu. … Настави са читањем “PEJZAŽIMA UMA – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

PEJZAŽIMA UMA

Mesec me goni,
ja neću!
Noć duga.
Meni se spava.

Mesec razbija prozor
i leti kandžama
mašu da pokrene,
ja neću
da mu pomognem.

Zavesa pade!
Mesec zajeca,
pa pobeže,
kao bednik u maglu.
San polako stade
da hvata pejzaže uma.

Slatki trenutak
tek što nije
isključio čula,
kad mesec zalaja u psu.
Poče šuma rastinja
da se plete pred strahom.
Misli se razlistaše
ko grane,
gde svaki list kula postane,
pa salve prete dahom topova
da otkriju začetak života,
koga možda i nema…

Nema za nas ljude…
A možda i blista,
negde duboko u nama?
Ko će to znati,
kad magla sunce zaklanja,
a vetrova neme da je odnesu?

Ko će nam snagu dati,
da iz nas isčupamo oluju?
Magle se raznesu
i šta otkrijemo?
Nabujalu struju
koja teče u ništa!

Jer sve je ništa!
A ništa ne postoji
i ničeg nema,
života nema,
sve je varka
igra podmukla
tog ništavnog ništa,
što ne postoji,
ali htelo bi da zablista,
večno u meni
što znam,
da i sam,
ne znam ništa.

I ko će nam podariti
taj silni glas,
da hiljade misl,i
jedna drugu čuju
i zakopaju sekire nepoverenja?

Ko će to moći?
Misli se tako ne kuju!
A i kad budu prestale,
posebne potoke da pune
i jedna drugom da se truju,
kad se sve sliju u reku
i krenu da potope onu jednu,
kojom beži tajna,
da li će začetak da pukne u letu,
na ivici postojanja.

A da li može dete,
koje ni majku ni oca ne vidi,
pa nestane odmah po rodjenju,
u carstvo stote planete,
da sutra prepozna svoje bližnje?

Ako se porekla svog ne stidi,
a svo znanje i želju nevidjenu,
pomeša sa htenjem i doslednošću,
oca i majku ima da dodirne…

A pesma koju pišem…
Potok drugi počinje da izvire…
Odbacam ga u reku
što tajnu mora da ščepa
u svoje vode.
No uzaludan je
zamah tupe sekire,
kad već mesec bledi,
a raste zora
i misao se gubi,
u carstvu sna,
nepogode…

A svaka
noć
duga…

(C) Ljubodrag Obradović

Sastanak – Stjepan Herman

Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan … Настави са читањем “Sastanak – Stjepan Herman”

Hej ! Sledece nedelje imam sastanak u parkicu. Srescu se sa ocima boje badema tako sanjalackim kao da se u njima sakrile sve bajke sveta. Taj pogled se ne moze opisati, njega treba doziveti i…Preziveti. Ja sam jedva preziveo. Mislio sam da cu umreti kada se trepavice kao sibajuci oktopadi podigose na gore i bezdan oci otkrise. Mislio sam da letim, padam, da sam sitniji od mrava i veci od diva, bedniji od prosjaka i bogatiji od cara. Na smrt se razboleh i celik zdravlje udahnuh tog sekunda. Neznam kome prvom svoju srecu da kazem a tako bih se rado pohvalio celom svetu.
Sada nemam vremena. Kisa ne pada, trcim u park da zalivam cvece, da zamirise kad ona dodje. Dajem baksis gradskim cistacima da ga do bolesti ociste. Bacam semenke i djakonije slavujima da se naviknu dolaziti i u horu zapevaju kada se ona pojavi.
Imam jos nedelju dana da pred ogledalom vezbam kako cu joj ruku pruziti, kako je pogledati, kojim gestom joj pokazati park a precutati svoj aranzman.
Vezbam, vezbam, a znam da cu sve zaboraviti kada me pogleda. Znam da cu drhtati, mozda i zamucati. Boze daj mi snage da progovorim ili bar na pitanja da odgovaram.
Hej sledece nedelje imam sastanak ako do tada…
Ne umrem od straha da nece doci.

Nešto zajedničko – Stjepan Herman

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse. Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom. Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom … Настави са читањем “Nešto zajedničko – Stjepan Herman”

U ogromnom bazenu istovremeno ili na smenu kvase svoje uvazene guzice pored ostalih: Bogobojazljici i bogohulnici, bistraci i glupaci kao aljkavuse i pedantuse.
Na berzi lepo upakovanog mesa prednjace dame sto “onomad” iskocise iz puberteta sa obaveznim tangama i uspravnim oficirskim hodom.
Sveze razvedeni ruinirani smokljan prati tu zensku povorku i uporedjuje je sa svojom bivsom: Rospijom, ostrokondjom, zivinom, kalasturom. Naravno sve govori u korist bazenskog sveta.
Nekoliko sredovecnih dama sa kitnjastim kapicama rezgleda trziste i merka par muzjaka koji bi mogli doci u obzir za usamljenicko sanjarenje u cetiri zida.
Voajeri apaticno bulje u kafu jer ovde nema golicavih tajni, sve je tako dosadno-otvoreno.
U uglu vremesni srednjo-klipan pod strogim okom svoje”lepse polovine” od 168 cm. visine i 105kg zive vage kao nezainteresovano cita novine.Njemu “kao” one druge lepe zene nisu interesantne- Lazovcina-
Matorci plivakaju i naglas broje koliko su puta preplivali bazen da dokazu svoju vitalnost i inpresioniraju neku skoro uklimaksenu bakicu koja bi mozda opet htela da radi “One stvari “
Par homosa ako ne trcka u pisoar pezljivo merka neke za njih interesantne muske detalje uz kikohuce komentare.
Na levoj strani hale, sa vodom jedva do kolena: Cici, vristi, skakuce i prska se najbucnija grupa sa pecatom iskrene radosti.Samo oni vole bazen zbog bazena.
Tu caruju nevini, bezazleni klinci, mozda su zbog te iskrenosti Boziji ljubimci.
Sedim u cosku, pijuckam pivce i sortiram tu saroliku gomilu.
Ipak svi mi imamo nesto zajednicko
– Golicavi miris hlora u nozdrvama –

Baš tamo idem – Stjepan Herman

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ? Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice. Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na … Настави са читањем “Baš tamo idem – Stjepan Herman”

Hromi sat kucka kao da se zagrcnuo.Na podu hrpe izguzvanog papira. Neko sto puta pocinjano a nikad zavrseno oprostajno pismo.Pakujem ocajne kofere. prljava sudbina je odigrala svoju ulogu za ovu godinu…Ili vecnost ?

Neki patuljak ruzan kao rat ceri mi se u lice.
Odlazim, ovaj grad me mrzi. Odlazim dok mi nebo nije palo na glavu.Odlazim i ako znam da moram proci nekim ljubljenim ulicama.
Tvoju kapiju sam zaobisao. Krug je bio veliki, veliki. A mene nigde.
Pisti voz, poziva me nerazumljivi glas preko
krestavog zvucnika.
…Provala oblaka, svetlice. Jedan grom pocepa nebo:
– To je negde daleko-
Komentarise neka starica sa cegerom ispod ruke. Odsutno mi zaigra grc na usnama i procedih vise za sebe:
– Bas tamo idem –

Stjepan Herman

DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović

DA LI SAM… Da li sam te to ja video srećnu, dok si sa mnom ležala, na cvetnom krevetu, a od ljubavi bežala i smejala mi se, ko detetu… Ili je to lice, zračilo setu, dok si glasno maštala, o nekom čarobnom svetu, a u duši osećala, da je to san sa nemogućim svršetkom. O, … Настави са читањем “DA LI SAM… – Ljubodrag Obradović”

Ljuba

DA LI SAM…

Da li sam te to ja
video srećnu,
dok si sa mnom ležala,
na cvetnom krevetu,
a od ljubavi bežala
i smejala mi se,
ko detetu…

Ili je to lice,
zračilo setu,
dok si glasno maštala,
o nekom čarobnom svetu,
a u duši osećala,
da je to san
sa nemogućim svršetkom.

O, sad ni sam,
ne znam,
šta se to zbi sa nama,
kud to naša ljubav oteče…
Bio sam tad,
ko i ti dušo premlad,
pa kako da nam bude lepo
kad pored nas stalno,
život nove izazove nameće.

Da li sam te to ja,
video srećnu…

(C) Ljubodrag Obradović