dobro se sećam te večeri
neko je hodao preda mnom
(rekla bih da se odnekud znamo)
korak po korak u nedoumici
da li to njegove stope odjekuju
zastao je
i ja – pa gde bih sada nasred priče?!
otključao je neka vrata
(rekla bih – odnekud poznata)
upalio svetlo
navukao zavesu
ali
sve sam jasno videla
kao da sam bila na stub mu kičme oslonjena
uzeo je neku knjigu
otvorio grčeći bore na čelu
litstao čitao
ili mi se činilo
Najednom je ispustio knjigu
legao i zaspao
u snu me je dozvao
molio za pomoć, za neko pojašnjenje
znam da uvek treba biti spreman sebe dati
i predala sam se bez nebuloze
ušla sam
podigla knjigu sa krupno podvučenim imenom
podigla i njega s nejasno uvučenim pesmama u oku
izvela ga
još je prijatno bilo napolju
hodali smo kao jedan
a nad nama se kovitlala zora
joj
kako je divano
vidiš li čoveče?
toliko je godina prošlo a mi se
nismo upoznali
zamislio se sve dublje i dublje
uplaših se da će nestati
ne
on se na tren osmehnuo
zaglio me
zahvalio se
i
glasno šapnuo ime sa korica knjige
joj, važi….. upamtiću..
