Навара

Пролог Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде је … Настави са читањем “Навара”

Пролог

Навара предуго беше одвојен од свих које волеше. Још овај пут, мислио је, и вратићу се али то понављаше годинама, које остави за собом. Била је зима са мало снега, а он, лечио је још свеже ране, које доби у последњим ратовима. Тада, те зиме, виде Кејл, чу’ јој глас и смех. Виде је лице, лиице, које никадa неће заборавити. Кејл унесе мирис пролећа, беше средиште свега. Сви јој указиваше пажњу. Он, који више не беше млад, не трудише се много око ње, пушташе живот да га носи, не марећи много за себе. Ипак, време их зближи и Навара је заволе. Волео је њу, на само себи знан начин, на начин, којим је други не волеше. Навара се изгуби у гужви, пре него славље и поче. Виде Кејл, јави јој се и пожури ка својим одајама. Не прође дуго кад зачу куцање. Навара отвори врата. Кејл, ушла је у одаје не погледавши га. Седе крај камина. Он јој се придружи. Причаше и смејаше се. Поноћ већ давно прође, кад Навара погледа Кејл. Виде да спава. Приђе јој полако и са много љубљви, пребаци свој огртач преко ње. На тренутак, она отвори очи и поново утону у сан. Погледа Навара, још једном, њену сном заустављену лепоту и тихо изађе из одаја. Морао је да крене, да крене у још један рат. Брзо опреми коња, потом и себе. Када изађе у двориште, у Месечевом зраку који се проби иза јесењег облака, виде њу. Стајала је, горда и лепа чекајући га. Приђе јој лагано, стаде пред њу и погледа је у очи. Кејл скиде своју гримизну ешарпу и веза је око Наварине леве руке. Одједном посрте и он је придржа. По први пут, беше тако близу њега. Полако, он спусти своје усне на њене. То потрајa, тек један трен. Навара узјаха и крете, осврну се још једним, гледала га је мирно, погледом који је све говорио. Дубоко у шуми, Навара сјаха, окрете се у правцу тврђаве и осети немир. Кејл, она беше тај немир. Ту, у дубини шуме, остаде до јутра, сам са својим мислима. Тада узјаха, пободе коња и нестаде у јутарњој измаглици.

Смрт

 Oко Наваре, лежаше мртви непријатељи, живи тек пристизаше. Тада схвати, да био је сам, један против свих. Сада, већ осећаше болове, знао је, још један напад неће издржати. Живот га напушташе, са сваком капи крви, која излазише из рана. Снаге у њему више не беше. Дисао је све теже, скиде шлем. Бејаше у кругу, непријатељи стајаше око њега, али не прилазише. Тада паде, док лежаше, чу’ звонки удар метала, додир мача и штита. Звонки додир, одзвањао је бојним пољем. Част, проструји му мисао кроз главу, част за умирућег непријатеља. Погледа у небо, сети се Кејл. Полако, завуче руку под оклоп и додирну ешарпу. Виде je тада, у последњој мисли, док праћен звонким металним звуком, тонуше у црну и хладну измаглицу.

Почетак

Навара отвори очи, лежао је на леђима, сред крвавог житког глиба. Гледао је горе. Горе, где би требало да буде небо, ничег није било, ничег сем црне тихе празнине. Би му чудна, та нова слика али бол, који му се јави у глави, не даде му да мисли о томе. Покуша да устане, није успео. Покуша поново, не успе ни тад. Полако се окрете на бок и са муком се придиже на колена. Устане, посрну али не паде. Погледа се, оклоп му беше блатњав, улубљен. На местима, где металне заштите није било, зјапиле су ружне ране, нису крвариле. Заборавивши их на трен, погледа около. Ту око њега, треба да је бојно поље, међутим, сем блата, крви и понеког сабласног шибља, ничег не беше. Додирну ране. Бол није осетио. Тада схвати, да сем бола у глави ништа друго ни не осећа. Све ово, није схватао али би му свеједно. Осврте се још једном и крете ка нечему, што му је личило на пропланак. Док се кретао кроз глиб, бол у глави му је јењавао и тада, чинило му се да чује, наизменично крик, који чу’ на бојном пољу, који значише смрт, а потом плач, тек рођеног. Уз те збркане звуке, није приметио да се попео на узвишење. Погледа напред, ако је то ту, уопште и постојало. У даљини виде одсјај више пламенова. Били су разбацани, без икаквог реда у тамној даљини, која се пружала унаоколо. Одлучи да крене ка најближем одсјају, а тада попут муње, јави се сећање: њен лик, замак, бојно поље, врисак и на крају смрт. Сети се и ешарпе, њене свилене ешарпе, коју доби од ње пред полазак. Завуче руку, под прљави хладни метал и извади комад свиле. Чудило га је, да је остала тако чиста и недирнута, чиста као и његова љубав према њој, а прошла је све битке са њим. Осети нешто, личило је на поветарац и ту, усред крви и блата, чинило му се да осети, мирис цветних поља, мирис земље после кише, али то му је сад било најмање важно. Веза ешарпу око леве руке, на исти наћин, како је и она то учинила, онога дана, кад украде јој усне и оде у ноћ. Дуго је ходао ка пламену, можда и сувише дуго, али није осећао ни умор ни глад. Осећао је, да сви одговори о овом уклетом месту, леже тамо, код оних пламенова. Док је ходао, повремено би чуо крик и плач али о томе није бринуо, бар не сад. Коначно, стиже ближе и разазна обрисе. Пламенови које је раније видео, биле су бакље. Четири бакље на угловима каменог олтара, барем му је тако изгледало са те даљине. Тад, опази човека, стајаше на олтару са блиставим црним оклопом чуднога сјаја. Оклопник имаше лук, мирно узе стрелу, која стајаше пободена у камен олтара. Стрела, укупно са оном у руци оклопљеног срелца, било је осам. Са места, на коме је стајао, није могао да их преброји али на неки демонски начин знао је њихов тачан број. Тада прва стрела крете у вис. Није чуо, њему познати звук, али мало затим он поново чу’, крик онога што дочека задњи дан, а потом плач новорођеног. Сада је знао, да оно што је раније слушао, било баш ово, крај и почетак. Оклопник тад узе другу стрелу, одапе је пратећи њен лет. Звук смрти и плач се поновише и Навара схвати да само то и чује. Потрча ка олтару и стрлцу, који настави свој посао, не примећујући га. Стрле, без звука летеше негде горе и Навара тек сада погледа за њима. Тамо горе где им је био циљ, лебдела је мрежа белих нити. Било их је безброј, биле су натегнуте и разапете али без почетка и краја. Одапета стрела кидала је на свом путу нити, али само по једну и тада је Навара чуо смрт и рођење. Одједном престаде да трчи и стаде као укопан, јер око леве оклопникове руке, спази гримизну ешарпу, исту као његову. Од каменог олтара, делило га је неких тридесет копаља али он је и даље стајао гледајући ешарпу, коју носише црни оклопник. Тада задња стрела полете горе. Звукови се поновише, тада га оклопник погледа и нестаде у прозирној измаглици, која се пови олтаром. Стајаше Навара тако још неко време а онда, опрезно приђе олтару. Стиже до њега. Бакље и даље гореше. Олтар, не много велики, бео од ручно клесаног камена, нераван али чист, без обзира на сав крвави глиб око њега. Бол у глави јави му се поново, Навара седе на олтар и покуша да среди мисли. Није могао. Тада скиде ешарпу и приви је на лице, осети њен мирис. Сети се очију, руку и њених усана, које давно само на трен пољуби. Сети се ветра, који мрсио јој је косу. Са тим мислима, леже на олтар и нешто налик на сан, на сан о њој га савлада. Одједном се трже, био је будан. Пробудио га је неки нов осећај. Тада осети да има нешто у левој руци. Полако, скрете поглед и виде лук. Стреле, беху пободене на ивици олтара, њих осам. Погледа горе, мрежа нити такоће беше на свом месту. Тада схвати, не сазнаде како, али би му јасан задатак. Устаде, црни оклоп пресијавао се неким чудним тамним сјајем, гримизна ешарпа беше му на левој руци. Узе стрелу и одапе је. Звук стреле није чуо. Стрела покида нит али сада Навара не чу’ никакав звук. Одапе другу, трећу, седму. Сада је био сигуран, да ће свака погодити нит, а тада нечији живот биће завршен. Иако није могао да види, знао је и то, да негде горе, на врху мреже, после сваке смрти, рађа се нови живот, а нова нит биће разапета. Узе задњу срелу из камена, пусти је пут нити и погледа у страну. Виде човека у прљавом оклопу, како га гледа. Придошлица, на левој руци имаде, везану гримизну ешарпу. У тренутку, док је нестајао у измаглици, гледајући свој прљави лик, који стајаше недалеко од олтара, знао је да вечно ће живети. Није га занимало, ко му је поверио овај задатак, вечни ритуал, који ће се понављати после одређеног броја одапетих стрела. Такође је знао, да ће у овој игри живота и смрти, једнога дана, његове стреле угасити животе оних које је волео, животе оних који су њега волели, нити оних који су га мрзели. Знао је, да ће се једном прекинути и њена нит и тако угасити је живот. А волео је њу, о како је само волео. Поново додирну комад гримизне свиле и њен лик се јави. Са тако помешаним осећањима ако је то тако могао назвати, потпуно нестаде са олтара. Није знао, да ли је Анђео смрти или Анђео рођења али у овом кратком трену, то му беше потпуно неважно, јер био је већ давно мртав.

Епилог

Дошло је рано пролеће, ратници се вратише из бојева али без Наваре. Кејл схвати, да га никада више неће видети. Болело је и то, што му не нађоше тело. На попришту битке, оста само његов мач и штит, који беху потом обешени у ходнику душа. Често Кејл ходише тим местом и увек би додирнула његову опрему. При сваком додиру, сваки пут, добијала је ново сазнање о њему. Знала је, да није га довољно упознала. Сада је знала, зашто је тако дуго само посматрао из далека. Знала је и то колико ју је волео, знала је, да није лагао оне ноћи када је отишао. Схватила је, да ће у њеном животу бити и других али да је нико неће разумети и знати као Навара. Познавали су се веома кратко, али у једном мајушном али предивном трну њихових живота, осетили су оно за чим обоје трагаше. Навара кога више нема, кога она више нема, остаће исконски осећај љубави. Са болом, који ће остати, знала је да ће заувек скривати oд других, оно што осећаше за њега, јер он, Навар волеће њу онако како је само он знао, не мислећи на дубину уклете таме, у којој сада се налазио.

Према кратком стрипу

10.11.1997.

Плажа – Зоран Матић

Љубави! Ја, ноћас, пронашао сам, Отиске твојих босих стопала, У влажном песку, На плажи, Најлепших снова. 18.08.2003.

Љубави!
Ја, ноћас, пронашао сам,
Отиске твојих босих стопала,
У влажном песку,
На плажи,
Најлепших снова.

18.08.2003.

AVLIJAR – Stjepan Herman

Herman



AVLIJAR

Sećaš se onog šarenog kučeta, skitnice, onog
što je često preskakao vašu ogradu? Kojeg ste
prihvatili, jer vam je bio tako privržen. Da, da, onaj što
ti je lizao dlanove, što te je onako žalno gledao svojim
krupnim očima boje kestena.

Tvoj otac ga je jednostavno zvao Avlijar jer je bio bez rase, pedigrea,
ponosa. Obični avlijar, domaći pas, odan vašem domu, samo
zbog tebe. Sećaš se kako je izvodio trista kerefeka: Skakao,
valjao se, išao na dve noge i kada si se ti nasmejala, kao
da je poludeo od sreće.

Sećaš li se da je voleo čak i onu tvoju namćorastu mačku
Cicu i trpio njene hirove i grebanje. Stalno je čekao na pragu kada ćes
ti izaći. Čak te u školu pratio i dočekivao.

Sećas se kada si prvi put poljubila Mirka. To veče je Avlijara pregazio
auto.

Možda si zaboravila kada se tvoja prva ljubav odselila u drugi grad.
Plakala si danima. Ja nisam plakao, jednostavno sam umro i
dušu preselio u jednog prvo rodjenog psa. Ja sam Avlijar
dušo moja, sada ne tražim treći život ne treba mi. Budi
srećna !


ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић

Аутор слике је Милан Бата Петровић ТАЛАС


Аутор слике је Милан Бата Петровић

ТАЛАС Настави са читањем “ТАЛАС – Љубодраг Обрадовић”

SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović

SA ISTOKA NA ZAPAD Sa istoka na zapad, sa kamena na kamen, plove snovi, za život neki bolji. Plove nade, srce peva balade, a zanos mi fali, da iskru zapalim, koja menja svet. Sa istoka na zapad, sa juga na sever, duša luta, fenjer se gasi, a mašta ispašta. Sunce glečere otapa, nada pesak taloži… … Настави са читањем “SA ISTOKA NA ZAPAD – Ljubodrag Obradović”

ljuba

SA ISTOKA NA ZAPAD

Sa istoka na zapad,
sa kamena na kamen,
plove snovi,
za život neki bolji.

Plove nade,
srce peva balade,
a zanos mi fali,
da iskru zapalim,
koja menja svet.

Sa istoka na zapad,
sa juga na sever,
duša luta,
fenjer se gasi,
a mašta ispašta.

Sunce glečere otapa,
nada pesak taloži…
Šta vetar može,
dok bežim
iz sopstvene kože.

Sa istoka na zapad,
lažni odsjaj, pa mrak.
Umesto da se predam,
krećem u napad,
tek da se zna!

(C) Ljubodrag Obradović

ДелКастре – Зоран Матић

ДелКастре ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први … Настави са читањем “ДелКастре – Зоран Матић”

Zoran

ДелКастре

ДелКастре се окрену ка просторији, заборави на трен своје мисли. Мач на зиду, који обасјан, последњим зрацима залазећег Сунца, као да је горео. Дозивао је господара. Није било први пут, да му се чинило, да му мач говори. Опет чу’ тај разговетни позив, као и онда давно. Сети се ДелКастре, дана када га први пут узе у руку. Сети се ватреног круга, који се ниоткуда појави, на највишој кули тврђаве Асарион, и црног камена, унутар ватре на коме  лежаше мач. Чинише му се тада, да га мач дозива и говори;

Узми ме,

Узми ме,

Буди ми господар,

Не бој се ватре,

Она, није непријатељ.

Настави са читањем “ДелКастре – Зоран Матић”

U pet prekobrojnih dana – Svetlana Poljak

U PET PREKOBROJNIH DANA Pod nebom pacifika niko mi ne veruje; camac skripi na pesku presusene vode Nemam dostojanstava dodjem pa odem; U maslinovom gaju Fenicki brodovi spustaju sidra Pomislim ako oni traju crv sam ne covek al cu jednog dana biti i ja vidra A u pet prekobrojnih dana i dzelat i zrtva strepe … Настави са читањем “U pet prekobrojnih dana – Svetlana Poljak”

Svetlana

U PET PREKOBROJNIH DANA

Pod nebom pacifika

niko mi ne veruje;

camac skripi na pesku

presusene vode

Nemam dostojanstava

dodjem pa odem;

U maslinovom gaju

Fenicki brodovi

spustaju sidra

Pomislim ako oni traju

crv sam ne covek

al cu jednog dana biti

i ja vidra

A u pet prekobrojnih dana

i dzelat i zrtva strepe

od djavolje matere

Krilati lavovi , zmijoglavi

i poneka vrana

Sta li se njima dogodilo

onima koji kao da ne

postojase

gde gorsko zverje dise

Nikoga odande nema

da nam rekne kako im je

sta im dase pa da nece vise

Ni jedan oblak ne muti

sliku neba

i kako da znam

da li su mrtvi i truli

ili su zlato , srebro  i

liposlazuli

U pet prekobrojnih dana

niko mi nista ne veruje

pod nebom Pacifika

Легенда – Зоран Матић

Ратник  је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.   – Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај,  јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај … Настави са читањем “Легенда – Зоран Матић”

Ратник  је седео сам. Ватре, које су недалеко гореле и бацале неки демонски сјај на његово лице, ни у полутами нису могле сакрити његово усхићење.  

– Седи дечаче! рече ратник, Испричаћу ти стару легенду. Седи и слушај,  јер за мене то није легенда, већ стварност, а и за тебе ће постати стварна, јер имаш тај поглед, какав сам и ја имао, пре много година. Дечак је седео и слушао ратника, који је говорио, да свако има своју смрт – смрт какву заслужује и са њом заувек живи, али само одабрани, ако се брзо, иза себе окрену, видеће своју судбину и живеће, док им она буде то допустила.         

 – Ја своју сам видео! рече ратник. Имала је најлепше очи на свету и сада се враћам, иза планина где смо се први пут срели. Она ме зове, то осећам, јер свих ових година од тада је тражим али је не нађох. Не веруј људима, када ти буду говорили да смрт је страшна, јер страшна је за оне, који чиста срца нису и заувек ће патити. Ускоро ћу стићи, до једног језера моје младости и ту је срести, а онда, са њом ћу поћи и заувек остати само њен.          

Дечак се опрости са ратником и врати се у свој табор. Ратника, више никада није видео. 

Срце му је би препуно радости. Био је победник и постаде краљ. Задњи бедеми беху завршени. Најбољи мајстори целога света, сјатише се да уздигну најлепши град у част победе, његове победе. Подигао га је ту, где задњи непријатељ паде, ту на ободу заувек слободног поља, натопљеног крвљу. Попут лудог детета, обилазио је бедеме, дивећи се. Несвесно, дошао је до западног зида, оног који се наслањао на падине црних стена. Месец, давно беше изашао и срмом обасја црне громаде, које се пресијаваше на бледој светлости. Беше почетак пролећа, тек по који, изникли лист, столетних стабала, бацо је сабласне сенке по тлу, тамо где стена није могла да заустави живот.          

Поток бистре хладне воде, излазио је из оближњег врела, сакрвеног ту недалеко међу великим столетним стаблима. Тај звук, који кидаше тишину својим шапатом, пробуди у њему жеђ. Чу’ се хук сове, са оближњих  грана и то га прену. Крете ка врелу, полако и тада застаде. Неки чудан хладни и опаки осећај, раздирао му је груди и чупао му срце. Не, није то био страх,  јер знао је, да се страх не јавља тако тихо, подмукло. Настави ка каменом оивиченом врелу, дође, саже се, попи пар гутљаја.Тада устаде и крете назад. Не направи ни пар корака, када га нешто нагна да се нагло окрене. Прилика у црној тоги захваташе воду са зденца. У том часу, погледи им се сретоше и он виде, најлепше очи на свету. Поздрави непознату прилику, полугласом који му не изгледаше као његов. Она отпоздрави. Полако јој приђе, иако осећаше нелагодност и неку чудну хладноћу, коју му не доносише хладна ноћ око њега.Дуго су причали, а онда, кад први петл’и у даљини најавише зору, кренуше кроз измаглицу, која се полако дизала. Отпрати је до пута и хтеде да крене са њом и даље, али она га одби. Ту се опростише. Крете ка граду, а онда се сети да је не зна име, пожури за њом, путем који завијаше иза бедема али она већ нестаде. Па пут је дуг, где је могла отићи? -помисли. Нека, потражићу је сутра и врати се у сигурност и топлоту зидина.          

 Сутрадан је потражи али за њу нико не чу’. Тражио је и наредног дана и свих дана који долазише. Године су пролазиле, препуне добра и зла, а он, куд год би пошао, питао је за девојку у црној тоги али одговора не беше. Свих тих година, остајао је сам. Мучиле су га слутње и једна стара легенда, коју давно чу’ али мало од ње се сећаше. Двадесет зима прође, од оног дана, када је први пут угледа. На врело више није ишао, наде, да ће је тамо затећи, не беше али тог, магловитог зимског дана, који Сунце не виде, није имао мира. Сви пориви и сва чула, његовог тела стопише се у једну мисао – врело. Месец је изашао и магла се помало разби, а он, стајаше на бедему, гледајући у црне стене, које су иза себе криле столетну шуму и поток  бисерне хладне воде. Брзо прође кроз капију, отпусти стражу која крете за њим и изгуби се у ноћи. Дошао је до западног зида, сова хукну. Поток  је разбијао тишину ноћи, а тек понеки лист, који заостаде, бацао је сабласну сенку на тло. Срце му се стеже, давни осећај се врати и он пожури. Врело беше пусто. Заста мало и кад одлући да се врати, осети да није сам. 

– Дошао си!  чу’ глас и виде је како излази из сумаглице. Два најлепша ока била су ту, а она, није се променила, за све те године.

– Да, дошао сам по тебе, иако ти ни име не знам, тржим те свих ових година.  

– Знам, одговори му, пратила сам те и уз тебе била свакога дана, од нашег последњег сусрета и чувaла те, да бих те сад могла водити, једним другим путем. Осећао си ме свакодневно, у јутарњем Сунцу, благом поветарцу који врат ти је дирао. Да, то била сам ја, сада знаш. Сада твоја питања која си постављао себи свакога дана, од оне ноћи, налазе одговоре. Онда, пре двадесет зима, ниси смео да ме видиш, ни да ми сазнаш име. Допустила сам себи, нешто, што допуштено ми је само једном и нисам се покајала. Пустила сам те да живиш, срећна сам јер су ти протекле године биле добре. А сад, ако желиш, можеш поћи самном али овде никада се више нећеш вратити, желиш ли то? – упита га.    

– Желим да пођем с’ тобом, овде, нићега нема што ме веже,  одговори јој, и док се присећао старе Сиретске легенде, коју је једне вечери уз пламен ватри, давно чу’, од једног безименог ратника иза великих планина, без жалости и туге за било чим, пође са њом, истим путем, као и некада.    

12.04.2003.

Хаел – Зоран Матић

         – Сунце залази, знаш ли драги, колико дуго камен Ансира је попут горског кристала ? Знаш ли колико дуго те нисам љубила, знаш ли колико времена је прошло од када си отишао и никада више ниси ми се вратио ? Ти ниси дошао, а ја, ја сам плакала, други то нису видели. Нису те … Настави са читањем “Хаел – Зоран Матић”

         – Сунце залази, знаш ли драги, колико дуго камен Ансира је попут горског кристала ? Знаш ли колико дуго те нисам љубила, знаш ли колико времена је прошло од када си отишао и никада више ниси ми се вратио ? Ти ниси дошао, а ја, ја сам плакала, други то нису видели. Нису те нашли, претраживали су шуму данима, месецима, врачала сам их, на крају су одустали. Била сам на реци, нема нашег стабла, вода га је однела, променила је ток, није више иста. Сада без тебе више није ништа исто, ни ноћ, ни дан, без тебе. Није било дана да нисам мислила на тебе, свих ових година, све се мењало, све сем љубави коју сам ти дала. Можда је требало да прекршим завет клана, пређем Динор са тобом и заувек одем одавде, али нисам могла, и поред све љубави нисам, опрости ми. Недостају ми твоји пољупци, узгредан додир при сусрету, никада нису сазнали колико сам те волела, колико си ме волео. Молила сам те да не идеш, осећала сам да зло се повија око тебе, осећала сам али нисам ти рекла, то знао си и сам, а као и да би ме слушао, знаш на неки чудан начин све си радио како си ти желео, зато сам те и волела. Волела сам пажњу коју си ми посветио, начин на који си ме љубио, стављао мој длан на своје лице и потом, дуго га љубио. Желела сам понекад’ да идем од тебе, да побегнем, нисам могла, увек  би ме вратио, питао би ме да ли се љутим, а онда само би реко – ’еј волим те – и ја бих  била твоја. Говорила сам речи после којих туга у срцу била би ми већа и прелазио си преко њих и љубио си ме, а ја, поново бих те волела, сваки пут све јаче и јаче. Сећам се првог сусрета, скоро да ништа ниси говорио, ниси се ни насмејао, помало си ме плашио, а онда наједном, уснама такнуо си ми врат, као у оном епу о коме си ми говорио, онако овлаж, једва сам осетила, али нешто проструја мојим телом, нешто што нисам могла да замислим, и прва сам ти рекла – Љубави! – а да тога нисам била свесна. Сећам се првог пољупца, за трен били смо сами, остали су некуда изашли. На столу ратне карте, била сам до тебе. – Хоћеш ли ме пољубити ?- питао си, и љубила сам те, и тога дана и свих наредних, који су долазили. А онда си отишао, знаш да сам ти рекла да ме не остављаш дуго јер чу отићи, само си се насмејао и отишао без повратка. Већ одавно ти се не надам, мислила сам да однекуд ћеш доћи а онда бих погледала камен, осетила бих тугу, немоћ. Покушала сам да не мислим на тебе, али свака ноћ доносила би те у сновима, доносила би реку, старо стабло, тебе. Сећаш ли се да си рекао да смислићеш начин, можда то што те сањам, можда је то, можда и не. Сунце залази, ноћас неће бити Месеца. Како је тамно, тако бих желела да сам уз тебе, да те љубим, загрлим, да осетим твоје руке, овде више ничега нема да ме веже, сада сам сама, сама и само твоја.   

   – Желиш ли да га видиш Хаел ? – заћу глас из таме.          

  – Ко си ти ? – упита, није осећала страх од непознатог гласа.    

  – То није важно, ја те могу одвести Данкину. –     

 – Данкин је мртав, зар не знаш ? –    

  – За овај свет да, тамо где је, жив је и мисли на тебе. –   

  – Погледај ме, погледај боре на моме лицу, седе у коси, ко би ме желео овакву ?

   – Данкин те није волео због лепоте лица, већ онога у теби, тако је реко, једном давно. –      

 – Мора да је сан, не ово није стварно, Данкине …… –     

– Ухвати ме за руку и повешћу те њему, желиш ли то Хаел ?      

– Хоћу, али није ли ово сан ?-

– Просуди сама. –

  Камен Ансира био је плав, јутарње Сунце рађало се иза њених  леђа, било је лето, река, обала, стабло и у даљини Данкин који је ишао ка њој, срце јој  јаче закуца.    

 – Љубави ! – прозбори

– Хвала ти. -шапну Хаел непознатом водићу – Хвала ти. –    

– Не захваљуј се и Смрт одржи обечање, више ме нећете видети. Збогом, круг око вас је затворен, збогом. –

– Збогом, – рече Хаел – и још једном хвала. 

– Смрт узјаха коња и придружи се тројици јахаћа.     

– Зашто си то урадио ? – упита рат    

– У чему је смисао ? – упита глад    

 -Зашто ? – упита куга.    

Смрт се насмеја и рече: – Све је на крају моја жетва, али Данкин је први који ме се није плашио, заслужио је Хаел и све ово око њега. Ишао је ка судбини, а знао је шта то знаћи, храбрији су ме се бојали, он не, некако је знао оно што већ вековима тврдим. Молио сам да пошаљеш стрелу на њега, нисам знао да ће стрела погодити и оно друго срце, које је Хаел требала да добије по завету клана а не по завету љубави. А она, и без мене, она га је сваке ноћи сањала. Нисам ја страшна а људи ме се боје више него вас. Чудни су људи зар не ? –    

– Љубав је још чуднија ? – рече рат     

 Пободоше коње, јахали су ка заласку сунца које се стапало са ништавилом крајолика.   

12.10.2004. уторак, дан 20.