POSMATRAM

Izjutra rano posmatram rađanje Sunca… I vidim svet sačinjen od čuda. Obasjan žutim nebeskim cvetom, poniklim daleko… iza azijskih brda. Posmatram brodove na staroj reci, nad njima poneka ptica se vine. I vidim ruku koja mi maše kroz mutan prozor zadnje kabine.

Izjutra rano

posmatram rađanje Sunca…

I vidim svet

sačinjen od čuda.

Obasjan žutim

nebeskim cvetom,

poniklim daleko…

iza azijskih brda.

Posmatram brodove

na staroj reci,

nad njima

poneka ptica se vine.

I vidim ruku

koja mi maše

kroz mutan prozor

zadnje kabine.

Dali ste ikada znali da sam dijete

Moj plač vaš osmjeh Moje suze vaše čaše Moja glad vaš trbušni ples Moje ruke kao štapići Mašu vašim kampanjskim zastavama Vašim noževima i vašim ubodima Dali ste ikada znali da sam dijete

Moj plač vaš osmjeh
Moje suze vaše čaše
Moja glad vaš trbušni ples
Moje ruke kao štapići
Mašu vašim kampanjskim zastavama
Vašim noževima i vašim ubodima

Dali ste ikada znali da sam dijete

Amnezija — Marina Adamović

kad pogledam sebe u oči osećam da nisam ni nalik onoj pred sobom ima puno toga sličnog ali ono po čemu se razlikuku ne mogo vam opisati * i dođem do zaključka da mi nismo srodne duše * zamislite vrapca nad rekom taj koji posmatra s obale deluje kao kopija onoga u vodi ali istog … Настави са читањем “Amnezija — Marina Adamović”

kad pogledam sebe u oči

osećam da nisam

ni nalik onoj

pred sobom

ima puno toga sličnog

ali ono po čemu se

razlikuku

ne mogo vam opisati

*

i dođem do zaključka da

mi nismo srodne duše

*

zamislite vrapca nad rekom

taj koji posmatra

s obale

deluje kao kopija onoga

u vodi

ali istog trena on će

odleteti

i misliti da je besmrtan

ovaj drugi će se utopiti

bez pozdrava gnezdu, Suncu

ili sličnom pobratimu….

ništa ih ne spaja

a nešto vezuje

pametna nisam da dokučim

šta

kamin(nn)gs

Dosada — Marina Adamović

napisala sam pismo tebi koja s prezirom gledaš na moju slavu znam da prterujem s egoizmom s nipodaštavanjem oluje i letnjih kiša ali previše mi je dosadno u koži nasleđenoj od pitomog vepra spaljene divljine moram se malo raskomotiti * ne znam šta ćeš ti preduzeti dok budeš čitala redove uzduž pocepane ne znam šta … Настави са читањем “Dosada — Marina Adamović”

napisala sam pismo tebi

koja

s prezirom gledaš na

moju slavu

znam da prterujem

s egoizmom

s nipodaštavanjem

oluje i

letnjih kiša

ali

previše mi je dosadno

u koži nasleđenoj

od

pitomog vepra

spaljene divljine

moram se malo

raskomotiti

*

ne znam šta ćeš ti

preduzeti

dok budeš

čitala redove

uzduž

pocepane

ne znam šta ću ni ja sa

sobom

kada ih budem popreko

gužvala

desna ruka

šalje levoj pismo

a

dosada se

do groba razliva

kamin(nn)gs

?

Жена као префикс субјекта,предикат објекта,све лоше,и све добро,и ,чему је љубав склад,тону туге,висини среће,ко је она ? ко сам ја ? шта је то све,све због чега не желим постојање,све због чега нисам стваран,сваки пут само вид туђе жеље,до сваког мог недостатка израза,до уобличене патње,циљ сваке искрености,вид мене,у мом показу другима, она … Мушкарац као … Настави са читањем “?”

Жена као префикс субјекта,предикат објекта,све лоше,и све добро,и ,чему је љубав склад,тону туге,висини среће,ко је она ? ко сам ја ? шта је то све,све због чега не желим постојање,све због чега нисам стваран,сваки пут само вид туђе жеље,до сваког мог недостатка израза,до уобличене патње,циљ сваке искрености,вид мене,у мом показу другима, она …

Мушкарац као загонетка,одговор никад не изреченог питања… добра лаж и лоша истина ,знак,предосећај себе… несразмеран прошлости , у разуму веровања кад осећа одлазак унапред … присутан и пристрасан свом егу … у потрази за сном … збуњује обмањено у себи … ка женском префиксу одраза … у виду танке сенке на зиду која нестаје сваким пренаглашеним сунцем ,он … ка њој која је звезда у небу свега што више није збир,небо у погледу зелених очију ,границе непостојања,количник среће одузимања ,само сабирци,у том скупу изнад свега …

Svetlo

Sta radis sam u mraku ? Čijeg te svetla plaši jacina ? Čiju to srodnu dušu opet tražiš,korakom belim,od kreča I dima ? Lako je naći bol u sreći,treba ti malo bola srećina, Ne vidiš,još je to za tebe daljina, Kada bi ljudi ovladali tugom, postala bi za tren disciplina. Pogledom oka ledi se težina,ako … Настави са читањем “Svetlo”

Sta radis sam u mraku ? Čijeg te svetla plaši jacina ?
Čiju to srodnu dušu opet tražiš,korakom belim,od kreča I dima ?
Lako je naći bol u sreći,treba ti malo bola srećina,
Ne vidiš,još je to za tebe daljina,
Kada bi ljudi ovladali tugom, postala bi za tren disciplina.
Pogledom oka ledi se težina,ako ti je srce već postalo glina,
Udahni tugom umetnost,iz očaja izvajaj najlepšu figuru.
Pokreni sebe oko sveta,prestani biti moralna meta,
Život je igra beskrajnog leta,osnaži se zovom divljine.,
Sebično…
Sebično…
Sebično…
Potraži za sebe nove vrline

Kad je jutro okačilo robu na nebo

sa odjevnim oblacima u nijansama tuge vidjela sam dijete s ivice noža kako reže kroz dah ka pahulji što sipa bijelo da se padom snijega spere vidjela sam led kako se topi u noževe sa zgrada izgrađenih previše visokoderno što streme granicama vidjela sam otiske stopa kako se raspadaju u barama prljavštine pogrešno imenovane u … Настави са читањем “Kad je jutro okačilo robu na nebo”

sa odjevnim oblacima u nijansama tuge

vidjela sam dijete s ivice noža kako reže kroz dah
ka pahulji što sipa bijelo da se padom snijega spere

vidjela sam led kako se topi u noževe
sa zgrada izgrađenih previše visokoderno što streme granicama

vidjela sam otiske stopa kako se raspadaju u barama prljavštine
pogrešno imenovane u prvi znak proljeća
golubovi što su nekad slijetali na sims
da pojedu mrve riječi što sam ih ostavila neuzgovorene
sad prozorskim oknima lete oko krošnje u parku preko puta ulice
one ulice što nikako da udje unutra

vidjela sam kako nedostaju sa potrganih stranica knjiga spaljenih
u ime novog čitanja i starih tumačenja

vidjela sam kako viču na mene dovoljno bespomoćnu što ne mogu da ih kažem
vidjela sam ih kako lebde nebom zajedno sa oblacima odvučenim ko zna gdje
sa suzom ljubljenog i trnom ljubljene
okom djeteta što nevino prima strahotu odrastanja do poznanja nevinosti
stepenište koje briše metle
i metle koje lete novim ratom štapića
vlasnika kako laje na svoje pse
male lekcije odanosti biču

vidjela sam tragove magle za usamljenog putnika kojim niko nije gazio
u ovom zaboravom jagnjeta utrobljenom traganju za majkom
kolijevku kredo što njiše u svakom datom embrionu
bolan red čekanja na stvari
što će naposlijetku prerasti sebe u nebo
koje je jednom davno došapnulo Atlasu

nikad nisam ni imao namjeru da se na tebe sručim
što ne počivaš svoje ruke u miru
ja sam samo tanki sloj tebe samog
što ga stalno boksuješ mišićima misli