www.poezija.rs

Ponekad je boja sve sto se moze nazvati bezuslovnim kolorom, odskoči ponekad ne preteran uvid, pogledam, i sve vidim jasno , da li je dan mojih snova mogao biti preveden u noci, olujna strah u vetru i sve i uvek tuzno na pomolu susret pijavicnih ljudi, nesvesni svoje svrhe lutalice, o sreci ne znaju bas nista, naucili su previse, ali nesrecni nisu,oni grade tudje srece, ubedjeni da u drugom vide delic potpunog sebe, koliko samo ta misao moze tumarati bez cilja, bez ikakvog odredista, ali sasvim sigurno oni uzimaju povratnu kartu, menjaju salterske sluzbenice za tapkarose, siromasni parter, jeftina klasa, sigurnim putem do sebe, odvec im skupa stvar para usi,legitimitet poprima sire razmere uzaluda tek onda kad veruje da je legitiman, a ja nisam ja .

U ljudima koji nadolaze,vreme je postalo proslost koju zauvek moram preci, i ostaviti u kutiji secanja,sa samo povremenim osvrtom,ne bi li uspeo ponoviti iste greske, ne bi li opet pogresio da je nadjem u sebi,kako bi opet greskom mogao voleti, ostvariti ljubav, znaci ne biti zaljubljen,pojednostavniti svaki neosetni skup osecaja,kao crp povredjenih osecanja dodir prijatelja , ljudi,castan obraz svih gresaka koje su nam vazne,ne oset bola dva ili tri shamara, okret drugog lica, previse lako za coveka sa hiljadu dinara koje pretvara u euro zbog rasta kursa .

Konacno, nikom vise nije jasno da covek postoji samo kao papirna, novcana vrednost, toliko bogata nominacija , plemic istorije, franzuz pompeznog usuda .

U svom perju venecije prestiza, sta je to sto je bitno ?

Zar niko ne prepoznaje ovaj maskenbal oko nas ?.

Svako jutro kad ustanem,

oblačim se i obuvam,

a zatim se odmah,

hladnom vodom umivam.

Zube perem svakog dana,

uvek posle jela,

da njihova bela boja,

nebi pocrnela.

Kosu češljam više puta,

pre nego što u školu pođem,

da bi čist i uredan bio,

kad u školu dođem.

Živko Begović

U Novom Sadu 17. februara 2012. godinu u 19 sati u „Prometeju“, Trg Marije Trandafil 11, biće predstavljena knjiga „A da, stvarno, odemo na kafu?“, autora književnica Gordane Vlajić iz Pančeva i Sanje Petrović iz Novog Sada i književnika iz Beograda, Miodraga Jakšića i Vladimira Blagojevića.Pored autora nastupiće i Kvartet klarineta „NEVSKI“ iz Beograda i glumica Mirjana Marković.

O NASTANKU KNJIGE:
Četvoro književnika potpuno različitog pesničkog senzibiliteta, članovi su Izdavačke kuće ARTE, Kuće dobrih knjiga.
Na jednom od književnih gostovanja, odlučuju da svoje nove pesme objave u zajedničkoj zbirki koja odmah dobija podnaslov “kvARTEt”.

Svako od njih nije samo pesnik, uspešan književnik, sa dosta objavljenih knjiga. Nego i roditelj, sin ili ćerka, brat ili sestra, zaposleni su u različitim firmama “od svitanja do sumraka”.
Svako veče planiraju kako će sutra GARANTOVANO naći vremena da sa prijateljem, ortakom, kumom… – odu na kafu.
A onda svane. I počne dan. Koji nosi.
– Ne mogu danas, izvini.
– Iskrsao mi sastanak, čujemo se od nedelje.
– Prehladila se, duša mamina, moramo da odložimo viđenje.
– Ne stižem, gužva u saobraćaju, a sutra imam zubara, javiću se prekosutra.

I tako je jednom neko od njih rekao: – E, a da stvarno odemo na kafu.
I dogodila se knjiga.
Uprkos fejsbukovima, spejsovima, linkedinima, telefonima, esemesovima, skajpovima, ajpodovima… treba doći na kafu. Treba prihvatiti poziv… Dok se ponovo ne naviknemo. Na druženje. Na iskrenu i srdačnu komunikaciju. Ali ne virtuelnu.

Nakon Štokholma, gde je prvo promovisana (decembra 2011.) i Beograda, promocija ove intrigantne i zanimljive knjige već je zakazana u Novom Sadu, Pančevu, Zagrebu, Mariboru, Smederevu i Parizu.

Rekli su o pesmama:
– «Katkad impresionističkim, katkad nadrealističkim manirom Gordana Vlajić naprosto – slika svoje pjesme. U njenoj poeziji sve je slika. Višeslojna, oslikana širokom paletom boja, asocijativnošću razbokorena u svim pravcima njenog neomeđenog pjesničkog vrta, samo na prvi pogled liči buketu na kome će pogled tek da predahne, da se napije ljepote. Kada čitalac pronikne u sve boje tog buketa, kada duboko udahne sve njegove mirise, kada prodre i do onih najtananijih žilica koje iz inspiracije crpe život(nost) i prenose do latica, emocijama će se pridružiti i refleksije, da bi, združeni, tvorili pjesmu, baš onu za koju će isti taj čitalac reći da je nj e g o v a , da ju je, takvu, i sam mogao napisati.» (Ranko Pavlović, književnik, Banja Luka)

– «Čitajući stihove Miodraga Jakšića čovek oseti smirenost kakva se može videti samo u pesmama istinskih posvećenika i vernika u snagu poezije. U okrepljujućem predahu između svojih putešestvija, angažovanosti i dobročinstava, dok mu se, kao što kaže u jednoj pesmi, „za đonove lepe sokovi kaldrme orošene“, u vremenu kad se večnost čini prolaznom, a prolaznost proglašava za večnost, on u sopstvenim stihovima traži i nalazi hranu za dušu, odmor, utehu i lek.» (Radoman Kanjevac, književnik, Beograd)

– «U duhu svog imena, Sanja peva o snovima, ali joj stvarnost, paralelno, zaokuplja pažnju. Teme su izbalansirane, ali je faktor prolaznosti posebno iritira. Veza sa svetom bajke je volšebni dodatak njene poetike. Ispovest Sanje Petrović podrazumeva radosne i bolne sekvence, u smislu: Jednom već bejah rastrgnuta… Imala sam sreću da se ponovo rodim. Sa poentom – porukom: Samo princ pravi može do mene doći, što govori da se lirski subjekat, uprkos povremenim gorčinama, nipošto ne odriče verovanja u srećni završetak . Bez obzira na sva iskušenja koja podrazumeva i donosi stvarnost.» (Radomir Mićunović, književnik i kritičar, Beograd)

– «Vladimir peva čas grubo, čas vešto, ponekad samoironično i ređa podnaslove jedne kontinuirane ljubavne drame koja se odvija iz pesme u pesmu, iz stiha
u stih. Dnevnik jedne ljubavi, zapis početka i kraja, ispredan od kad je sveta i veka, ali uvek jedinstven i neponovljiv. Poput fotografija, ova poezija ostaje kao dokument osećanja ili dokumentovano sećanje na ljubav, u svoj svojoj grubosti, lepoti, otrcanosti, neponovljivosti, banalnosti i uzvišenosti.» (Maja Volk, profesor i multidisciplinarna umetnica, Beograd)

O pesnicima:
Gordana Vlajić (1959)
– Prva pesma koju je trebalo javno da izrecituje bila je “Ćelija” Oskara Daviča. Imala je tada devet godina. Izašavši na binu, pred publiku na školskoj priredbi, od prevelike treme nije uspela da izusti ni slovo. Posledice ovoga su očigledne: počela je da zapisuje. Autor je tri knjige za decu, dve zbirke pesama, zbirke kratkih priča i prvog SMS romana. Prevođena i nagrađivana. Živi u Pančevu. gordana.vlajic@gmail.com
Miodrag Jakšić (1969)
Rođen u Beogradu, detinjstvo proveo u Sremu. Rock ‘n’ roll tip, u arhitekturi, dizajnu, fotografiji, novinarstvu, poeziji… Objavio deset knjiga koje su prevođene, nagrađivane i zastupljene u antologijama, kod nas i u svetu. Između dobrog i lepog, bira oba. Crvenu zvezdu. Živi u Beogradu, radi u ARTE, u Beogradu. miodragjaksic@open.telekom.rs

Sanja Petrović (1972)
Novosadska pesnikinja. Gazeći po krpicama oblaka, niže perle sačinjene od trenutaka na svoju vremensku traku koju, ovim putem, daruje Vama, uz tajnu da su perle sklone pretvaranju u tople reči kada se “zgrnu u šaku” dok ispijate kafu. Prijatno! petrovicsanja72@gmail.com

Vladimir Blagojević (1974)
S obzirom da je prve korake pravio pridržavajući se za ogradu Kraljevskog kompleksa na Oplencu, Vladimir je uspešan od ranog detinjstva. Danas je otac, suprug, ekonomista u oblasti menadžmenta i Beograđanin. Spletom okolnosti u fudbalu nije osvojio Ligu šampiona ali se nada da sin Boris hoće. Do sada je potpisao dve samostalne zbirke, a nekoliko pesama su već objavljene u antologijama. Koristi modernu tehniku u“slikanju” tradicionalnih vrednosti.
 blagojevic.vladimir@gmail.com