Категорија: Milomir Obradović

О Н А

Она је уснула у трави,
Под крошњом зелених бреза,
На распуклим ружама,
Изнад литица стрмих.
Она је уснула у пољу,
Испред планина плавих,
И ни од ког не преза.
А ја је дотичем рукама
Док ми у грудима грми.

Она ми отвори очи,
Пружи ми себе на вољу,
И видех да је на јави.
Али као у сну да плови,
Под небеским кровом лађа.
И пре но што сунце зађе,
Док прва свија се тама,
Видим на њеним уснама,
Чежњу јачу од свега.
Питам се да ли док сања,
Љуби мене ил` њега.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

МАМА

Драга мама, када прве звезде бљесну,
Још вечерас на небеском своду,
С првим саном, миловања и пољупци твоји,
Сетиће ме да сам теби најпречи у роду.

Драга мама, ја ћу тебе увек мамом звати.
Никад старом!!! Мама није само мати,
Већ више од тога. Волећу те истим жаром,
Како данас, тако увек, као Бога.

Ми се увек расправљамо: ја, тата и бата,
Мама, кажи, ко је теби од нас дражи?
Тата каже да је тата, бата да је бата,
А ја кажем да сам ја. Хајде, мама, кажи.

Тад свечано она рече нама:
„Подједнако ви сте мени драги!
Вас двојицу волим као мама,
А ваш тата срцу ми је драги“.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

МАЈКО

Мајко, кад поноћ падне на прозоре наше,
Угаси лампу и покушај снити.
Нека те мајко зле слутње не плаше,
Јер ја ћу с тобом у мислима бити.

Мени су песму избили из груди,
Једино оружје с којим сам се био.
Молим те мајко спокојна ми буди,
Ја своју борбу већ сам завршио.

Сада се борим сам са својим бићем,
У мени празна мисао корача.
И већ одавно живим са открићем,
Да песма није од свега најјача.

Кад звезде плану у дубини зена,
Ишетај мајко у вечерњој ури.
Видећеш како моја песма цури,
К`о врела крвца из рањених вена.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

ЗАГОРКА ОБРАДОВИЋ

 Рођена Николић 1928. године у Грачаници код Љубовије, у Азбуковачком крају.

Народне, жетелачке и песме са прела и посела, записане су по њеном усменом предању и сећању, да би се бар донекле сачувале од заборава.

 

ТРАЖИМ

Тражим да ми се јави
Мишко де Тинторето
Син Тодора покојног кафеџије
И мајке Милице из Калуђерице.
Са шифром: „Под разно“!
Скоро сам сазнао,
Како је љубио Ренату из Маконда
И да се није раздвајао од текиле.
Али му није било богом дано,
Да буде као Аурелијано.

Тражим да ми се јаве
Вељко и Новица Ђачић
Рођена брата два,
Из околине Пљеваља.
Са знаком распознавања:
Сети се Горског Вијенца
И оног камена студенца,
Што ти је над главом висио,
Када сам од њега мислио
Да је то камен земље Србије,
Што претећ` Сунцу дере кроз облак
И суморног чела с мрачним борама
О вековечности прича далекој.

Тражим да ми се јаве
Томислав Теншек и Ренато,
Те две усијане главе,
Са шифром: Каретан Ласте“,
Иако су у саставу НАТО
И један и други и трећи,
Рогови у истој врећи.

Тражим да ми се јави
Михајло Перовић – Њања
Из Боке-Которске плаве.
Са шифром распознавања:
Мењамо зиму за лето
И Србију за Црну Гору.
Јер мени у случају оба
Треба бар једна соба,
С погледом према мору
И лимуном на прозору.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

МАРИЈО МАЈКО…

Маријо мајко, блажена и чиста,
Љубим те смерно из дубине груди.
Уз сваки целов осећај се буди,
Јер и ја носим у наручју Христа.

Док свијем руке око сина свога,
Радости прве, Божијега дара,
Ја гордо стојим крај светог олтара,
С тобом у срцу и с вером у Бога.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

 

МОЈОЈ ДРАГОЈ

 

Мојој драгој камен драги у очима,

Мојој драгој румен ружа на уснама.

Мојој драгој златно срце у недрима,

Све што нема у другима у ње има.

 

Украшћу јој камен драги из очију,

Убраћу јој румен ружу са усана.

Узећу јој златно срце из недара,

Љубићу је, волећу је с пуно жара.

 

Само свака рујна зора знаде,

У очима њеним шта имаде,

Зато она одсјај има благи,

Ко у оку моје драге, камен драги.

 

Само свака медна роса знаде,

На уснама њеним шта имаде,

Зато јутрос ова медна роса,

По ружама моје драге паде.

 

Само сваки дашак ветра знаде,

У недрима њеним шта имаде.

Молићу га како не бих крао,

Да ми срце моје драге даде.

 

И умрећу борећи се за то троје,

Да будемо као једно обадвоје,

Да нам једно сунце јутром сија

Кад се буди покрај мене најмилија.

 

Нека свака рујна зора знаде,

Да ми драга камен драги даде,

И да гледам очи које сјају,

Кад се буди у мом загрљају.

 

Нека цвеће мирисно и медно,

Знаде да смо ја и она једно

И док други вену и цветају,

Наше руже цветат` не престају.

 

Из недара њено срце златно,

Дала ми је драга неповратно.

Па га ставих ја у срце своје,

Да куцају као једно обадвоје.

 

                                              Аутор: Миломир Обрадовић

                                                Деч, Палих бораца 74

 

СРЕМИЦА

Ој равницо питома Сремицо
Колико си дуга и широка;
Толико си у срце ми стала,
Па те грлим рукама обема,
Јер ми драже ни милије нема.

Ој равницо, моја питомино,
Слатка си ко Карловачко вино.
Све ћу своје потрошити новце,
Кад одем у Сремске Карловце,
Да те пијем, кући да те носим
И да пијан Сремицу запросим.

Ој равницо, свилена Сремицо;
Косе су ти од сувога злата,
У пролеће кад жито увлата,
Косу спремам, јер српове немам
Да те косим, да те кући носим,
И на јесен Сремицу да просим.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

НЕМАЊА И СТЕФАН

Ој, јуначка српска главо,
Ти легендо са Балкана,
Ево твојих потомака
Мог Немање и Стефана.

Док ти у мом роду сијаш,
Ореолом пуним сјајем,
А ја твоје свето име,
Синовима својим дајем.

Док се моје прво дете,
Не огласи својим гласом:
Немања ће бити рекох
Кад је био под појасом.

Док се моје друго дете,
Не огласи својим гласом:
Стефан ће се звати рекох,
Кад је био под појасом.

Хвала Боже, што услиши,
Молитве из мога бића.
Матичару рекох: пиши
Потомци су Немањића.

И уписах име твоје,
Ти бесмртни слављениче,
Име твоје – деце моје,
Да се њиме свагда диче.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74

Ч Е С Т И Т К А

Кад се двоје младих сложе
И закуну пред олтаром
Помози им драги Боже
Да се воле и умноже
До вечности истим жаром.

Кад се двоје младих воле
И кад љубав заокруже
Једно друго с поштовањем
Да помажу и да пазе
Да им увек буду руже и
Посуте цвећем стазе.

Све честитке и све жеље
Да вам буду на весеље
Да вам радост блиста с лица
Као бела венчаница.

Да вам пуно деце своје
Буду лепа као вас двоје
Нека ваша љубав буде
К`о мирисно цветно поље
Од срца вам честитамо
И желимо све најбоље.

Аутор: Обрадовић Миломир

Деч, 12.09.2013.

МИРЈАНИ ОД МИЛОМИРА

Миј се јутрос водом са извора,
И кити се смиљем и босиљем,
Рано рани, рано дворе спреми.
Јуче сам ти припремио даре,
А данас се у просидбу каним.
Нека пукну пушке и прангије
Имам рашта скупљати сватове.

Ој прстене мој драги камене,
Дадох тебе ком ми срцу драго.

Моје благо ни сребро ни злато,
Имам драго милије и драже.
Луком ћу ти кроз прстен јабуку
Оборити пред бијеле скуте
Макар била до неба високо
И са силним сватовима ући
Раном зором у авлију твоју,
А ти с братом пред мене изађи.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74