Категорија: Marina Adamović

Pišem o tome, naravno, čega sam se setila; dodajem samo- iznenada
Oh, a ako bih pisala sve što pamtim, bolje bi bilo da stavim tačku, okrenem stranu, a sledeću iscepam (to bi im bila pretnja – ako pamtim ja, vi ne smete, nikako!)
Sažalila sam se na svoju memoriju i dopustila joj da upravlja mojom rukom (mnome- ne!) nekoliko minuta.
Dakle, sećam se da sam oduvek pisala- drame, pesme, psihoanalize… to su zapazili moji učitelji, nastavnici, profesori srpskog jezika (svi!) i nisu mi davali jedinicu ako bih promašiila temu. Znate zašto? Zato što bih ispod takvog rada uvek dodala “ova tema mi se ne dopada, smislite nešto inspirativnije, dosadno je citirati velike književnike, a to radite četiri puta godišnje; slažete se?)
Kada sam završavala školovanje, profesor maternjeg je odahnuo i pozvao me na intimni razgovor.
E, o njemu sam htela nešto napisati, ali, opet, predugo bi bilo… Sve u svemu, sa suzom na prstu, zamolio me je “Draga moja, ovo je završni rad… ne mogu ti prihvatiti napisano, a ne smem ni dati jadinicu (znao je da ću okačiti o zid škole onaj o planiranom samoubistvu) Izaberi temu sama, napiši kod kuće, donesi i… videćemo….”)
Mojoj sreći nije bilo kraja! Još na putu prema kući, zaustavljala bih se, vadila vežbanku, ispisivala po rečenicu…i kad sam stigla do kapije, okačila sam o nju torbu i krenula tamo odakle sam došla.
Našla sam profesora, predala mu rad; on me je pogledao iznenađeno, otvorio stranu i naglas počeo čitati
“Kako sam završila u ludnici”
Nekoliko dana nakon toga, zaista sam došla do ludnice s kutijom pralina (moj prof. ih je voleo) i stavila na stočić pored kreveta dragog pedagoga… neka muu je večna slava… hvala… književnost nas nije… pomilovala

Kuća je bila prazna; nigde

nikoga.

Zaključao je, navukao zavese, isključio

sve uređaje, seo na pod i…..

poludeo.

Hteo je doći do suštine sebe samoga;

predahnuti

od

civilizacije … nije

uspeo…

Znojio se, uzdisao, molio misli da ga napuste…

međutim… one nisu imale kud..sećate se

– sve pod ključem! 

(demens omnium mater dilemmas)

Na umrlici piše

“posle kratke i tihe jeze,

preminuo je XY, ludak nad ludac

ima”
Ožalošćeni
-prazno
-prazno
-prazno
i

vlažna crna košulja

 

https://www.facebook.com/events/382032241897197/

Bace pogled na mene
drugi
treći
i zažmure

ja oči ne zatvaram
a kako bih?
puna mi je duplja
tih pogleda

okrenem se prema sebi
oni se uzvrpolje
okrenem se prema svima
zarže i polude!

šta ću sada nakon svega?
prokopati lobanju?
povaditi sve iz nje?
baciti u nevreme?

stvarno nisam pametna
slepa – da
iznenada!

kamin(n)gs

 

Jedna od mojih pet pesama – iz zbornika “OKRETANJE TOČKA” PoezijaSRB (urednik, vlasnik sajta i predsednik KK PoezijaSRB –
https://www.facebook.com/ljubodrag.obradovic )

…. u unapred naznačene dane
Otac bi navlačio frak
– a majka pelerinu preko kućne haljine
Tik-tak tik-tak
šepurilo se moje srculence
Najzad sama i slobodna
– dugonoga skica za kometu u (ha, rima!) letu
Šta su tamo radili? Ja sam
pokopavala žiške i čistila nadgrobne kapke
– Mama, ti nisi najnormalnija!
Da, skidala bi pelerinu
oblačila sako za “ Izvolite, 2 kapsule 3 puta na…“
„Molim, kako, kao, neje mi jasno, kukuu, što ću sg?“
– Mama, ti si stvarno umobolna..
– Mama, šta je za večeru?
– Uh, čoveče, kasnimo, ….groblje čeka i čeka
Prilepljena nonšalancija
– a kancer priprema užinu…
– Mama, ti si najdraži stvor na planeti!
– Ispričaj mi bajku kad me povedeš …u svoje omiljene…muzeje
– Hoću, sine
hoću…
Okrenula je glavu, i ja sam svoju , po zakonu žiška sa nadgrobnih kapaka
3..2…1..
zavesa se spušta
Psi nagrizaju iz Pseuda
grizite, nâ
– i ja sam , po nasleđu, luda
oblačim se
svlačim
izlazim na pozornicu
godinama uigravana
10-9-8-7
mater im!
šutnem brojke i praznoverja
ja
najbolji poeta
Odeljenja za mometalno privezane naklonike psihodelije
kamin(n)gs

Dva puta sam okrenula kljuc

i treci put moram
i cetvrti
sedmi
ne vredi ne vredi
bledi prsti
bledi um
krvna omca lanaca
ne mogu mi zatvoriti put
bubnju u urliku

ne mogu
ne mogu
ali uvežbana palica
skocila u srce

eno testamenta –
ne palite svece!

moj put je tama
ja – sama – put – tama
bez
plama
bez (ja-ma)

kamin(n)gs

 Pitam ga šta radi

odgovori
“Ništa”
“Da li dišeš?”
ćutnja je znak potvrdog odgovora
“Gledaš?”
“Čuješ?”
neumorno ćuti.
“Kako ništa ne radiš,
možeš li mi prihvatiti reč
i malo je
rastegnuti?”
Uzdahne 
pomuči se
i
odgovori
“Uhhh…. nemam kad
kako bih?
da li je izvodljivo?
koliki joj je obim?
a
sutra?
za godinu?”

I kažeš da ne radiš ništa?

Sama ću leteti do Sunca
rastegnuti reč
zabraniti joj da se otkačiti
i
padne tebi nadohvat
– nećemo ti dosađivati
ni
ka
da
…
znam… ni ovo nemaš kad da čuješ
do
sa
do

kamin(n)gs

Ne pamtim ljude
ni događaje
najslabije one 

što su mi  pružali ruke i

odigravali se najinspirativnije

Suši se trava
i lišće vene
a
ja
još ne vidim ništa
osim što
nazirem da-
kopriva
peče
i ukazuje
na…

bila si
ostala
tama-nad
-tamama
ni sebe nisi upamtila
da
da
iz glupog
poverenja
u šta? kog? Tog???
oh…
nečega se sećaš…žao mi je
..žao
bu-da-la-naj-mrač-ni-ja
ja

kamin(n)gs

Mače na putu
i auta
i ljudi
samo tu nešto nedostaje
kunem se
baš toga NEMA
nema 
n
e….

skrećem pogled na drugu stranu
ni to ne pomaže
nema ga
ali – 
de
te
ta 
po
put 
ma
če
ta-toga-
d
a

život je prah
zrno
dah
dva su se zrna 
dahom
rasula u
prah
a
h
hhhh

kamin(n)gs