Osetila je jezu i napravila čaj.
To je bio tek početak radnje u radnjama.
Osetila je,
ne pravu jezu, već
krivudavo drhtanje. Dalje,
nije napravila čaj. Čaj je napravljen bio
u vrećicama. Sipala je vodu u prvu posudu koju je
videla. Zapravo, i vid joj je bio pogoršan –
posudu nije videla, napipala je nešto nalik na
posudu i usudila se da u to sipa vodu.
Ne onu iz česme!
Ne
… zamišlhjenu;
ta voda iz česme nije bila pitka, niti llekovita.
Ova druga nije potekla. A odakle bi potekla
kad joj ni misli nisu tekle iz centra razuma.
Koji zaplet!
Uključila je šporet…
Neverovatno!
Šporet je stalno uključen!
Samo je palcem i kažiprstom dotakla okruglu oznaku na njemu za …
valjda, ringlu… setila se-
rerna joj ne treba, a i pokvarena je odavno.
Groznica je prevršila svaku meru.
Ruka se tresla i oborila posudu.
Kada je palo “to” nalik na posudu,
pala je i ona.
Gotova drama.
Zašto je pala?
Zašto je zamišljala , a nije stvarno kuvala,
čaj?
Zašto se tresla?
Istražni sud je krenuo obrnutim redom:
Zašto se tresla ruka na ringli uključenog šporeta?
Zaključak je jasan: ona nije luda, pisac nije blesav,
dakle, šta je sa čitaocem?
To niko živ ne zna, osim današnjeg dana –
živahnog i svojeglavog
(mada dan nema glavu lično…
skinuo je piščevu!
Da!
Drama je prerasla u komediju!
I ne recite samo da je kratka priča mnogo jednostavnija od romana!
Ludaci!)
kamin(n)gs
