Категорија: Ljiljana Tamburić

ТАКО БИ СЕ РАДО БАЦИЛА ПОД ДУГУ

Тако ми је јутрос у прозорска стакла
покуцала млада зимзелена грана
сањиве ми очи лепотом дотакла
природа јој дала изглед филиграна.

Па ми свежи мирис пробуђеног јутра
раздрма сва чула заспала одавно
осетих да нешто каже ми изнутра
да не може више да нам буде равно.

Тако бих сад радо отишла одавде
у борову шуму што ко човек дише
да легнем на траву у дебелом хладу
о природи песме одатле да пишем.

Тако бих се радо умила на зденцу
и попила воду што на бор мирише
дивила се цвећем исплетеном венцу
прострла под себе разнобојно лишће.

Тако бих се радо бацила под дугу
да се боје њене разлију по мени
да створим од себе неку личност другу
ко врба крај реке да се зазеленим.

Тако бих се радо распевала наглас
да се од планина чује гласни ехо
везала бих птице за танани појас
да с њима одлетим под небо далеко.

О како бих данас урадила нешто
што ће да ме распе природи у крило
само кад бих могла да одбацим вешто
оно што сам до сад живела и била.

Па да ми се врати исконско памћење
да сам и ја део те зелене приче
део земље, воде, ливаде и стене
и да моје очи на изворе личе.

Љиљана Тамбурић

НЕКЕ ПЕСМЕ НЕЋЕ ПРЕЖИВЕТИ

Неке ће се песме кроз снопове светла
провлачити као свици кроз пшеницу
миловаће класје топлим дахом лета
личиће на златну меку плетеницу.

Неке ће се песме рађати ко деца
уз јауке болне руке што их пише
порођајни крици даље од месеца
од свемирског јеха одјекнуће више.

Неке ће се песме певати уз кишу
и звучаће као дивна химна среће
у другим ће тужне риме да се бришу
док на одру дана већ се гасе свеће.

Неке ће се песме у књигама наћи
од њих ће се плести нежни руковети
друге ће ко сунце на западу заћи
изгубљене негде, неће преживети.

Љиљана Тамбурић

OČEVA BRIGA

Poguren čovek hoda dok mraz mu lomi kosti
U ruci nosi sveću i flašu crvenog vina
Njegov ga vinograd čeka ko da mu dolaze gosti
Al ovaj gost je duša kojom već vlada zima.

Rukama starim i hladnim, čovek miluje Čokot
Breme godina nosi na plećima i duši
Zube je stegao jako, ne čuje se ni cvokot
Dok ga hladnoća i magla sve više štipa i guši.

Vinograd nekada beše njegova najveća radost
Od Trifundana, do zadnjeg, ubranog sočnog grozda
Detinjstvo u radu sa ocem i srećnu, bezbrižnu mladost
Veselila je u jesen okićena vinova loza.

Blago se ovo pod nebom još bori da olista
Sinovi odoše davno da tuđe njive oru
A starac sa srcem lava, njegova duša čista
Vinom nazdravlja Bogu, u njivu krene u zoru.

Evo i ovog jutra kad Trifundan osvanu
Oreza prvu gidžu, posipa po njoj vino
Zapali sveću i tamjan, poljubi vinovu granu
Znajući istinu pravu beše mu do neba krivo.

Srce je svoje dao za ovu grudu crnu
Koja mu uzvrati uvek blagom što dušu leči
Kad jednog dana ode pred Boga na istinu
Ko će praviti vino za slavlja njegovoj deci.

Ljiljana Tamburić

НА ВЕТРОМЕТИНИ ЦВЕТЕ

Увек си зрно у пољу пуном врана
Трофејни јелен на крају ловног дана
Клупа на путу од хиљаду тешких миља
У ливади сувој, шака лековитог биља.
У кошницама трутова, једина си матица
-У свему најбоља – твоја је крилатица
Из сваке гомиле штрчи ти паметна глава
На твојим грудима, тешко стечена слава…
На брзаку си увек чврста даброва брана
Твоја је крв за многе била храна
Срцем јуришаш на војску грубих паћеника
Певајући умиреш од мача плаћеника..
Србијо, земљо, намучена и напаћена
Намерно тлачена и никад озбиљно схваћена
Србијо, земљо, на ветрометини цвете
Рађај орлове, да твојим небом полете
Па да крилима заклоне облаке сиве
Што сеју мржњу на твоје плодне њиве.

Љиљана Тамбурић

КАД ОСЕТИМ МИРИС ЛИПЕ

Сто бисера у ђердану Крушевац на себи носи,
међ Расином и Моравом на багдалској благој коси…
Свако село, једна перла, историју своју чува,
низ сокаке и авлије завичајни ветар дува.

Са истока Мојсиње их, планинама, шумним краси,
крај Мораве расту навек дуње, трешње и ораси,
калемови од свог воћа у крају се овом саде,
вредни људи у селима не штедећи себе, раде.

Сред Србије Троморавље, царске круне постојбина,
Сталаћ као браник српства и Крушевца, вековима…
Ту се скрила Света гора, седамдесет манастира,
одзвањају и сад звона у брдима од кашмира.

Лазарева војска јаше по калдрми Лазарице,
Љубостиња на фрескама, чува Миличино лице
сваки камен у Крушевцу, носи сећање на дане
када Турци на Косову зададоше тешке ране.

Поносна сам на град овај, поносна на претке своје,
нараштаји данашњице ко и преци, се не боје…
поносим се историјом, за истину живот дајем,
ма где да сам, срце бије и пати за завичајем.

Крушевачким улицама моја душа обитава,
па одатле педаљ лево, под ребрима срце спава,
у том срцу лежи извор
свих свитања и сумрака,
свих храстова златолисних, младих грана од бадњака.

Кад осетим мирис липе и ослушнем шум јаблана
поре ми се тад отворе знаним мирисом с Балкана,
све ми тада недостаје, свака травка мога краја,
сеоска и градска граја, небо мога завичаја!

Љиљана Тамбурић

У НАМА ЈОШ ЦВЕТА БЕЛА ЉУБИЧИЦА

Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.

Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.

Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.

Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.

Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.

А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.

Љиљана Тамбурић

БЕСКОНАЧНА НОЋ

Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.

А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.

Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.

Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.

Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.

Љиљана Тамбурић

UZALUD U NEBO GLEDAMO

Ugašene su odavno
svetiljke naših svitanja
i odgovori su zanemeli
na nekad važna pitanja…
Utihnuli su koraci
besciljnih kišnih lutanja,
davno zamreše u nama
gugutava šaputanja…

Ostaše da trče ko senke
olako data obećanja,
oglasiše se iz mraka
neshvaćena nam ćutanja,
padoše davno u zaborav
crteži planova i nadanja,
nestaše ideje o tome
čime se lome stradanja.

Prekri nam prašina osmehe
na nekad lepim slikama,
izbledeše lila boje
na suvim perunikama…
U grudima se nerečene
nebitne reči taložiše
čuvasmo predugo sećanja
dok se godine množiše.

A sad se pitamo gde smo
šta nas je prazninom zasulo…
Negde se usput nemarno
životno biserje rasulo
stihovi, da smo živeli
zvezdanom prašinom se pisali
u hodu su se tragovi
nošeni vremenom brisali.

Uzalud u nebo gledamo
dok odgovore čekamo…
Poslednje kapi iz srži
sa suvih dlanova ližemo,
po pepelu sivom i hladnom
nemarno prstom pipamo
i dahom što se gasi
feniksa u vazduh dižemo.

Ljiljana Tamburić

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ

Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-

А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…

Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?

Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…

Ја немам више срце за бацање!

Љиљана Тамбурић