Категорија: Ljiljana Tamburić

OVO NAM NIJE OD BOGA

Usud se sprema strašni, nebom se valjaju stene
Na zlo miriše dan

Veče se sumraka plaši, strepnja pala na mene
I znoji mi se dlan

Neki oblaci grdni nad gradom grotlo prave
Paklena vidim mu usta

Iz njih glasovi čudni ko da su prepuni lave
Ostaće zemlja pusta

Ko nam to gasi sunce, kao dogorelu sveću
Kad još nismo za grob

Ko strašne sumnje zrnce, baca na zemnu sreću
I prevrće nam drob

Nekog ludila ruka, meša sa Satanom karte
I bije kao grom

Velika neka muka, veća od vojske Sparte
Nad nama pravi lom

Ovo nam nije od Boga, mi smo od njega porod
Imao put je za nas

Dao nam telo od svoga, genetski, životni kod
I veru kao spas

Ljubav pokaza svima, suze, radost i smeh
I mnogo lepog još

No promeni se klima, podmesti neko nam greh
Čovek postade loš

Evo osećam nebo, kako na glavu mi pada
Plašim se da je kraj

Dajte mi makar placebo, mnogo je ovog jada
Gde nesta zemaljski raj

Ljiljana Tamburić

ПРВА РЕЧ

На трепавицама ми стихохваталице разапеле коралне љуљашке
Под капцима, поља матичњака успављују преморене видике

Очи, огледала за модра језера, горка од отровног мастила
По њима пливају беле гуске с перима тешким од стихова.

Уместо образа, ружичасти облаци упијају сузе плачљивице
Из грла се чује тек по која нота од омамне туђе неке песме

Збуњено се превијам стискајући руке под ребрима
Мало ми само ваздуха треба да кажем Прву реч

Ругалице ми под вратом критикују нерођене планове
Где да одбацим кожу а да је вукови не растргну.

Љиљана Тамбурић

ПОЂИ САДА
(Посвећено последњем чувару Српског војничког гробља на Зејтинлику)

Начас застаде ветар и умуче шум зелених чемпреса
над хумкама на војничком гробљу…
Преврнуше се бели крстови и оживеше имена са камена…
Отворише се гробови и полетеше беле птице у небо…
У кљуновима им реликвије скупљане годинама
и спискови страдалника са фронта…
Машу њима и терају зле силе са умирућег тела последњег чувара…
Наричу шапатом, скоро безгласно:

Не остављај нас Ђорђе!

Навикли смо на тебе…
Бат твојих корака познајемо…
Одзвања од јутра до мрака у ритму химне “Тамо далеко”.
Будиш нас и успављујеш миром који шириш док нам шапућеш имена…
Понос и достојанство надвија се над Зејтинликом
док отвараш спискове и тражиш презимена предака
на крстовима и плочама…
И ти си део нас…
Растао си заједно са нашом славом
на јунаштву деде Саве
и уз скуте оца Ђуре.
Живео си удишући мирисе душа страдале браће …

Не остављај нас Ђорђе…

Долазиће Срби, Французи, Италијани, Енглези и Руси…
Долазиће унуци, праунуци и чукунунуци
и доносиће грумење земље
а враћаће сузе и тугу, понос и захвалност…
Питаће: ” Где је старина у војничком оделу?”

Ништа више неће бити исто…

Леђа су ти савила одликовања и ордење
које си поносно носио на грудима.
И Мајка Србија међу њима…
Полако ти се тело савијало
и срце бивало све ближе земљи
из које су те звали наши преци…
Стекао си славу,
ништа мању од њихове…
Солунски чувару српске историје…
Понеше те анђели овде настањени,
а придошли ношени ратним вихором
са њива, из сеоских средина, остављајући уплакану нејач и гробове очева…
Шетао си алејом страдалника јер је она, једино твоје двориште.
Седео си у хладовини хиландарских зимзелена
и слушао ратне приче
што их је фијук ветра разносио
из костију скупљених по грчким врлетима…

И сваког дана пребирао си по успоменама
од којих су сазидани зидови у капелици,
гледао си у лустер од метака са Кајмакчалана,
израђен у облику српског грба…
Био си поносан на то светло што је обасјавало маузолеј јунака…

Сада постајеш свитац који ће летети између гробова
јер они су постали твоја оставштина…
Не иди Ђорђе…
Зову те птице што су са капелице летеле Европом
проносећи славу и хвалу…
Дочекивао си и испраћао госте до капије
Ти највећи Србине, душечувару…
Примају те твоји преци и бранитељи отаџбине
као најдраже друштво…
Пођи сада…
И чувај, тамо иза границе овог света
највредније што је Србија икада имала:
Храброст да прсима својим голим
брани оно што је свето…

Љиљана Тамбурић

У ОКРИЉУ НАШЕГ ХРАСТА

Данас смо ситно лишће у крошњи старог храста
што од семенке, плодне, првог Србина наста
стабло му се, ко барјак, на вечном ветру вијори
стално се неко дрзне с намером да га обори.

Пружају му се жиле метохијском долином
док га Косово поји, рекама као вином
зором црвене росе, боје му црвено лишће
под њим се свеће пале, док стара патња га стишће.

Под храстом војска спава, уснула вечитим сном
јунаци ставили главе свако на вранца свог
Косовка, лепа, седи, крчаг у руци има,
на усне умирућих, сипа капљице вина.

Видим Лазара, цара, усправног, ал без главе
она на путу неком, на путу вечне славе,
Јефимија златом везе, поново свети покров
када васкрсне Лазар, на време да буде готов.

У хладовину храста, стаде све што је српско
векови царске славе и сви порази с Турском
данашње тешке ране, што боле нас и пеку
док нам храстове гране, неки зликовци секу…

Они долазе ноћу, оштре секире носе
под својим скутима крију, сечења жељне косе.
Дижу се кости мртвих, кличу нам углас химну,
у корен овог храста, не дамо да нам дирну.

Долазе да оборе, необориво што је
корење нашег храста, да од стабла одвоје,
са нашег светог стабла, да истресу нам гене,
да нестане заувек, њега, тебе и мене.

Видовдан данас блиста, свечан и тужан дан
као и сваког лета, сањајмо исти сан
невера нека од нас, отпадне као краста.
Нека нас вера врати, окриљу нашег храста.

Љиљана Тамбурић

KO TRAŽI DAĆE MU SE

Dajte mi duhovnu hranu
Da svetovnu više ne ištem
I neko božansko piće
Da mi osvešta biće…
Neka to bude Pričest
Krv, čista, Isusova
Dajte mi pesmu radosnu
Od anđeoskih glasova.

Neka mi vid se prostre
Preko granica sveta
Svevišnji neka mi zenice
Zakiti verom što cveta…
Tražim da srce moje
Željno duhovnog mira
Kuca ritmikom pesme
Iz stihova Psaltira…

Neka mi procveta duša
Mirisom tamjana puna
I neka u mraku greha
Svetli mi čudesna Luna…
Iz Pesmarice pevam
Neka mi glas bude jasan
Iz njega da se čuje
Svešteni “tanani šapat”.

Dajte mi smernicu pravu
I snagu isposnika
Veru i nadu mom duhu
Da setim se božjeg lika,
Kad god mi kolena klonu
I kad me izda telo
Da kapne iz mene suza
Na moje majušno delo.

A delo, dajte da bude
Skrušenost, mir i smernost,
Duša čista i prosta
Poniznost, blagost i vernost,
Poštenje, nada i vera,
Poznanje, mudrost, zahvalnost,
Neka iz slabašne, mene,
Čuje se Blagodarnost!

Ljiljana Tamburić

КО НАМ ТО ГАСИ ФЕЊЕРЕ

Чији су оно косачи пшеницу нашу што косе
па с пелином је замесе и нуде нам горак хлеба
Ко с божурова наших стреса капљице росе
па их посипа отровом и како умиру, гледа.

Чије то вране гракћу изнад кровова царских,
ко земљу краљева србских поганом ногом гази,
чији стражари стоје испред дворова рајских
са изговором да нејач, нечију, од нас пази.

Ко се то игра жмурке с косовским живим Богом
и гаси фењере на путу, Литије Православне,
како се зове човек што злочиначком ногом
знамења гази у књизи, историје нам давне

Коме Грачаница смета и у њој Симонида
што без очију види, поносни народ што страда
Коме је трн у оку, вера у Христа и Вида
па трује извор из кога вечно се пије нада.

Чије то руке секу стабла косовских шума
те земљу преврће, црну, где србске кости леже,
ко се то памети игра, на уштрб бриткога ума,
чији то зуби злобе, шкргућу на нас и реже.

Чијим се словима пишу табле и путокази
пред србским светињама и вековним кућним прагом,
ко пуца у очи Христу, који на србство пази,
по гробовима јунака ко то плеше са врагом.

Они немају имена, ни образа ни лица,
они су државе своје тек јуче уцртали,
на њима крвави скути и очи децеубица
с оружјем силници јаки, у срцима црни и мали.

Љиљана Тамбурић

VOLEO SAM JEDNOM

Čupao sam sunce sa zapadnog neba da produžim dan…
Lomio prste učeći Šopenov Largeto u e-duru
i žmureći produžavao san
da mi se njen lik ne bi sa misli pomakao…

Pričao sam o njoj svojim neprijateljima…
Lagao sam da je poznajem,
a nisam je znao.
Kad me je jednom pogledala
pet dana nisam vode okusio,
a nije da nisam bio
protiv ludila…

Zbog nje sam se na nebo penjao
i razdvajao oblake
da kap ne bi na njenu kosu pala,
a znam da mi nikada ne bi dala
da joj pomilujem, makar ruke…

Jednom sam se pobio sa nepoznatim čovekom
jer je na ulici dotakao ramenom…
Kako je smeo,
kad ja netremice
u nju oči zavijam…
I klijam
kao posađeno seme u crnicu
polivano njenim osmehom…

Voleo sam jednom…
Prolazile su godine
a ja sam za njom kaskao
i samo o njoj snio…
I nikad je se nisam nagledao…

O kakva sam budala bio…
Ili nisam…
Ne znam…

Na kraju moje ulice
živela je Vanja…
Žena koja je patila…
I koja mi je sve opraštala…
Koja je čupala sunce sa zapada,
razdvajala oblake
i mrzela ženu koju sam voleo…

Ljiljana Tamburić

ОТВОРИ НАМ БОЖЕ ДВЕРИ

Дочекај Боже, чету Анђела
што ти долазе погнутих глава…
Личе на јато белих голубова,
скраћених крила,
и носе у кљуновима гранчицe мира
и чисте душе- кандила мала.

Небригом, тешком, кристалне Ти праизворе замутисмо,
имена Твога достојни нисмо.
Вреди ли нам ово покајање
што га трубимо,
ми слуге Олтара Твога,
што заборависмо искрено и чисто
из себе, Теби, да навек нудимо
и да ходимо за Христом.

Пребрзо олистасмо
прескачући молитве,
ми, деца Бадњака и Крста…
Ми деца праведника и мученика
олако у Цркву Твоју улазисмо,
и ретко се крстисмо с три прста…

Олакшај ово тешко бреме… Оправдања нам неумесна беху…
Наметнусмо га сами, правдајући време
што нас обави као тама густа…
Крст наш претвори се у невину нам децу,
јер славопој ка Теби, молитве и смерност,
заборавише, грешна нам уста.

Отвори нам Боже двери!
Прихвати, нас људе, покајнички скрушене и пуне пепела…
Уведи у Царство своје, ове прегрешне душе
што се од јада и туге на Твоме прагу, гуше…

Отвори нам Боже двери
да оставимо макар кости…
Да проспемо испред Тебе покајање
и кажемо ти – Боже опрости!
за Тебе вредније од бисерних суза…
Узалуд син твој за нас погибе и узалуд се крстисмо,
огрезли у греху таме и луксуза…

Теби што светлошћу и огњем господариш
молимо се, оснажи нас и закрили!
Помогни опростом и благодари,
да заблистамо и будемо ти мили…

Дозволи да у Царству Твоме будемо
достојни ти гости…
Искрено се кајемо,плачући…
Боже, опрости!
Боже, опрости!

Љиљана Тамбурић

Раскошна песма

Пишем вам раскошну песму, да њоме засеним небо
то савршенство божје пуно скривених тајни
речи кроз вене да теку и лече као плацебо
нечији животни занос исцеђен ко талог чајни.

Најлепше могуће речи, блиставе попут кристала
нек растерају тешко црнило поноћних мисли
овом бих песмом и зене из својих очију дала
сузама да се из њих нечије мутно разбистри.

Раскошну песму пишем, нудим из себе страсти,
нека останем кора од старог трулог цера
нека попије жељан понуђених му сласти
памтећи магичне дане пуне Божјег весеља.

Када раскошна песма обузме видокруг цели
и тело ношено снагом постане обичaн баласт
схватите да у животу све се на пола дели
од пола века свој си па макар и мало будаласт.

Пишем ал не успевам да свилу у иглу уденем
тек написана песма нит помаже нит лечи
ал титра у мени жеља да пре него ли свенем
исплетем раскошни венац од нових магичних речи.

Љиљана Тамбурић