Категорија: Jovica Đorđević

Počuj Bože, tvoj sam verni sluga
ja ne ištem sveto parče raja
želim samo vetrovi sa juga
da donesu slike zavičaja

Da ja vidim pored starog puta
gde mi orah u osami vene
da l` još stoji kolibica žuta
da li ona još čeka na mene

Da zagrlim stablo pokraj plota
da ga kvasi bolna suza čista
da poklonim deo svog života
da mu grana ponovo olista

Pa ko nekad ja u kasne sate
pored kuće gde se šeboj krije
srećnom pesmom da dočekam svate
moje ljude, društvo najmilije

Počuj Bože tvoj sam verni sluga
tuđom zemljom kad mi korak krene
neka topli vetrovi sa juga
stari orah donesu do mene.

autor
Jovica N. Đorđević

(Posvećeno na ženu mi Lidiju.)

Zapljušti me njeknja pri čiču mi Boru
reko Bože mili ču da ogradišem
zapojalo uše ko petle u zoru
stise me u grudi ne mogu da dišem

Strina nešto baje ja ništa ne čujem
samo klimam s glavu kao zob da tražim
sas rećiju malko reko da se trujem
kolko da si dušu bolnu okuražim

Ko da me je pipka nekva udarila
sve u levu stranu poče da me nosi
takva me je bolka beše uvatila
ka pojdo pri Gišu ženu da si prosim

Nekako izlezo, na levo, na desno
poče strina Doka s reči da me bije
odvrzal se čovek kao kuče besno
pa doš`l u gosje pri mene da pije

Otido si brže pri ženu si Lidu
reko barem doma mogu da se žalim
ona zapričala sas babu si Vidu
ne bi primetila ni da se zapalim

Podseti me malko na babu Ivanku
reko ču da umrem, ona s glavu klima
teka je to ljudi u Belu Palanku
ka čovek si sreću u ženidbu ima.

autor
Jovica N. Đorđević
03.05.2024g.

Kad utihne slap voljene mi reke
dok tužna u bolu nemo ponire
sećanje na davne godine neke
polako nestaje tiho umire

Pogled mi preči bezumno granje
zalud me sećanje ka selu nosi
na srećnu mladost, naše Poljanje
gde trčasmo poljem srećni i bosi

Htedoh da pokidam rukama golim
da satrem bezbožno bezumno seme
da zagrlim slap reke koju volim
da vratim davno izgubljeno vteme

Al` klonu nejaka slabašna ruka
zalud mi htenje svo nebo raspori
nemoćna duša bolno zajauka
uzalud behu svi moji napori.

autor
Jovica N. Đorđević
27.04.2024g.

Na proplanku tužne noći duge
cvrkut ptica najavljuje zoru
čovek stoji skamenjen od tuge
duša mu je davno na umoru

Brzo prođe tri godine dana
pa i više možda danak koji
još na duši ne zaceli rana
od kada se draga upokoji

Grob obasja svetlost lelujava
zračak sunca hladnu humku greje
sav proplanak likom obasjava
slika drage što se nemo smeje

Tužni čovek na kolena pade
u ruci mu buket belih ruža
nema cveće on kome da dade
zalud ruke sad nad humkom pruža

Pritise ga mrsko teško breme
tužne dane prestade da broji
samo čeka da iskaplje vreme
da se s dragom srećan upokoji.

autor

Jovica N. Đorđević
20.04.2024g.

Ako odem ne pitaj me gde ću
ne daj suzi da ti obraz kvasi
stegni srce poželi mi sreću
pusti ljubav neka se ugasi

Ako čuješ da mi dobro ide
moju sreću sa sobom podeli
nek me tvoje oči srećnog vide
mojoj sreći i ti se veseli

Ako čuješ da sam bolan pao
tugu moju sa sobom ne deli
pogrešne sam pute odabrao
nesrećan sam bio život celi

Kada jave da me nema više
rukom svojom ti upali sveću
neka plamen sećanje izbriše
na svu ljubav ina našu sreću.

autor
Jovica N. Đorđević
13.04.2024g.

Oprosti Bože, meni ne sudi
mesec joj osmeh u nedra skrio
utopih oči na njene grudi
buknu mi želja, grešan sam bio

I ništa mi ne bi od nje preče
ugledah sjajnu božansku vilu
kako joj greh sa usana teče
raskošne grudi, mekanu svilu

Htedoh da naspem u putir sveti
božansku rosu njenih bedara
nad njenim grud`ma zanavek bdeti
k`o verni sluga moćnog vladara

Prosu se rosa kad putir pade
o Bože sreće dal` negde ima
zalud mi snovi tvrđave grade
kada ih java grubo prožima.

autor
Jovica N. Đorđević

Kada tuga u me` vidi druga
pravo lice licemerno skrije
kao siva beživotna duga
oko duše crne pipke svije

Pa me grli kao mlada žena
što pohotne uzdahe mi budi
mlada žena još ne poljubljena
čeka da je privijem na grudi

Dok joj pijem slatki nektar slasno
milujem je skoro svako veče
kasno shvatih da je već prekasno
kroz vene mi crni otrov teče

Znaš li tugo da ja neću dugo
nemoj u me` svoje gdezdo sviti
nađi sebi utočište drugo
jer ćeš sa mnom i ti tužna biti.

autor
Jovica N. Đorđević
30.03.2024g.

Pritislo nebo sljezavih boja
otrov iz usta krvniku teče
zalud iznikne istina koja
zlotvor joj odmah koren saseče

Blati me alkos, kockar i ludak
uličar bezbožnik naduveni
ime mi kalja pohotni budak
da grehe svoje pripiše meni

Izrod u crnom mulju se valja
od besa cvili, stenje, jauče
hoće da lice moje okalja
đavoljem mulju da me privuče

Osvetli nebo Bože nek blista
zvezdama obasjaj ovo veče
da istina sveta, jedina, čista
zanavek našim srcima teče.

autor
Jovica N. Đorđević

Oslušni rode vreme je smrti
izdasmo Boga, zapalismo raj
kazaljka sata brže se vrti
vreme nam ističe, svetu je kraj

Fukara gnusna lati se mača
mrtvim morem jato riba plovi
zmije šište oko Zida plača
antihrist nas kao stoku lovi

Što đavolji porivi nas vode
zatrovasmo gde je zumbul cvao
gde će žene decu da nam rode
stan`te ljudi zar vam nije žao

Satri Bože svu oholost ljudsku
nek nam blagost kao cveće cveta
podari nam neku bolju ljusku
zdravo seme iz nje nek procveta.

autor
Jovica N. Đorđević
23.03.2024g.

Da su meni zvezde iz očiju njenih
mesto sunca njima krasio bih svode
leteli bi nebom srca pripijenih
zlatio bih staze što ka njoj me vode

Da je meni miris njene kose crne
zidao bih kule biserima belim
ljubio bih stope male nežne srne
hranio bih dušu poljupcima vrelim

Da su meni njene ruke oko vrata
da je nežno, toplo privijem na grudi
ljubio bih zvezdu svima iz inata
ne bih dao zori da nebo zarudi.

Da je samo sreće da se mene seti
sivo bi mi nebo svo prekrila duga
da mi nežno na dlan kao pčela sleti
ne bi u mom srcu carovala tuga

autor
Jovica N. Đorđević