Категорија: Jelena Djurašković

Mnogi su ti pesmo o ljubavi pričali.
Velike ste misli zapisivali.
Ja bih da se svemu doda:
Ljubav je kao voda.

Kroz usku pukotinu zađe,
Prazninu u duši nađe,
Pa teče, buja i plavi,
Vrtloge pravi.
I gde god beše slobodnog mesta
Useli se i mesta nesta.
Potopi sve što beše pre nje,
Kao da nikad ni postojalo nije,
A onda otpoče svoj hir;
U duši tvojoj zavlada nemir.
Ponekad to bude baš lepo,
A ponekad tako glupo,beznadno,slepo…

Kada se desi situacija druga,
Pati se,boli,ljubav je tuga.
Borba se vodi,popuštaju brane,
I nema načina da bujica stane.
Roje se pitanja,počinju lutanja,
Misli se preplicu,
Unose nemir tvome biću.
Prave se kombinacije lude,
A one baš ništa ne nude.
A pesma tvoja postaje duga
Jedino u njoj nalaziš druga
Jedino u nju imaš vere
Da joj se tajne tvoje povere.

Gledam kroz prozor kako sneg pada.
Stigli su dani kad zima vlada.
Otkriva je hladni val
I pahulja beli bal.
Slatko se spava da je milina,
Pa zato vlada čarobna tišina.
Mir ponekad remete
Svrake sto žurno prolete,
Golub sto guče na belom krovu,
Vrapčić kad njiše golu grančicu novu.
Kroz prozor vidim zime delić
Al’ nešto mi nedostaje.
Nedostaje mi Sneško Belić.
Nedostaju mi i mališani mali.
Sklonile se u kuću maze,
Da im mraz ne štipa,ne rumeni obraze.
Greju se pored tople vatrice;
Od njih su hrabrije čak i ptičice.
Eno jedno dete,baš je kukavica;
Plače…,u sneg mu pala rukavica,
Pa mrznu prstići mali,
Jer zima se baš ne šali.
Iz maminih ruku neće da makne;
Plaši se da mu nožica snegić ne dotakne.
Al’ stiže i jedan junak;
Sigurno je đak.
Za njega sneg je izazov jak.
Raduje se,igra,skače,
Ne mari sto mu obrazi rumene sve jače.
Ubrzo pristiže cela četa,
Sve dete do deteta;
A svi šareni,
Toplo obučeni…
Smotra vedrih boja pobedi belinu
Radost,žamor,vriska razbiše tišinu.
I tako zima tiha,bela,
Postade razigrana i vesela.
A uskoro ovaj njen delić
Ukrasi i Sneško Belić.