У мамном неспокоју често заруде мисли
понекад благе, или стихијски разапете.
Због својих бурних мисли неки су тихо свисли.
Кад творе лепе речи оне кроз време лете.
Песник их радо мами, са њима душу лечи,
снове твори у јаву покретом „ вештог пера”.
Он је стражар и ратник што стално бди, да спречи
да нам трагови мину и да отера „звера”.
Он је весник лепоте што трећим оком види
титрај лишћа и смирај мамног лептирјег лета,
пучину немог бола оних на пустој хриди.
Ницај најлепших снова, трепет среће док цвета!
Он је путник кроз време што на тренутак стане
да жељним срцем чује галоп коња што јуре.
Он је „безмерни творац” ком мозак нису вране…
Он је одувек био на исходишту буре!
Песник је сневач туге, јер на распећу стоји
и гледа како вришти вапај трновог глога
због крунисања „Оног” због ког љубав постоји.
Песник умире срећан, јер је видео Бога!
