КЛАТНО САТА ЖИВОТ МЕРИ
Ко ми зором очи буди,
Док сањају старе снове,
Јер године што пролазе,
Не рађају снове нове.
Ја бих опет као некад,
Да ко лептир цвећу хитам,
Па да слетим где год желим,
Да ме има, да још скитам.
Ех, када би клатно сата,
Могло бар на трен да стане,
Па да сањам из младости,
Дане среће и радости.
Али сат је чудна справа,
Живот мери и кад спава,
Казаљка је живот цели,
Јер нам дан од ноћи дели.
И не куца свима исто,
Животу се често руга,
Кад казаљке уморе се,
Тад остане друг без друга.
Не будите зором мене,
Пустите ме да још сањам,
Да успорим клатно сата,
Што за врат нам живот хвата.
Па нек снови бар титрају,
Нек кроз вене крв појури,
Да пре сата зори стигне,
Лептир који к цвећу жури.
28.5.2018.
Драгојло Јовић
(Прочитано: 81 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.288.981 пута)
Bravo.