Борислава Дворанац
Ч Е К А Њ Е
Отупеле самоћом
усне
ледене их спуштам
на црвене јагоде
твоје
крадем крв
кључалу
бежим постиђена
као дете
затечено у несташлуку
и даље тумарам
усана модрих
а ти слеп
чекаш
и ја се
као планина сушим
и чекам
и ти чекаш
и чекамо
и чекаћемо
___________________________
(,,Ишчезли цвет”, Бранково коло”,
Сремски Карловци, 2012.)