Аутор: VladislavP

ХТЕДОХ… – Владислав Петковић

Хтедох само да те видим, да се сложе силне боје. Да не знамо да тај прелаз није сликан за нас двоје. Хтедох само да многима целу своју веру срочим, и сачувам браон очи… Да на свету, тако рањен, ништа лепо не пронађем, да ни за шта не знам слађе… Хтедох да не дам да гледаш … Настави са читањем “ХТЕДОХ… – Владислав Петковић”

Хтедох само да те видим,
да се сложе силне боје.
Да не знамо да тај прелаз није сликан за нас двоје.
Хтедох само да многима целу своју веру срочим,
и сачувам браон очи…
Да на свету, тако рањен, ништа лепо не пронађем,
да ни за шта не знам слађе…

Хтедох да не дам да гледаш
низ улицу, док њом војска иде,
(с краја јула) да би слабо чула
муку нашег народа…
Хтедох да нигде не стигнем,
да се не вратим (у Ниш) никад више,
ни кад Наталија спава (кад је Свети Сава)
да је будим раније,
да чека своје ђаке…

Тек би тада, да те видим, само моја жеља била.
Постала би зимски вранац, Цариградом пројурила…
Хтедох само да многима целу своју веру срочим,
и сачувам браон очи…
Да на свету, тако рањен, ништа лепо не пронађем,
да ни за шта не знам слађе…

Хтедох, у овом времену знања,
мало слатког, финог мировања
јер ко да, на све стране,
сва та знања бране да сретам своје драгане;
да једно лице примачем
док, на том лицу, благи осмех ниче,
и да Наталија стане (да је такву кријем)
међ палилулске забране (и често такву имам)…

ПОРЕД БИЦИКЛЕ – Владислав Петковић

Наслоњена на зид, погледа к Богу (у вис) или сањаш ил те мука гања? (Наслоњену на зид)… Стоји и бицикла крај реда од цигала, и ти тако… Верујем, није лако сад, док размишљаш: Љубав ме друга, ипак, највише волела. Ни једна друга, у пуном јеку невоља, не би препливала реку због мене, на самом почетку … Настави са читањем “ПОРЕД БИЦИКЛЕ – Владислав Петковић”

Наслоњена на зид, погледа к Богу (у вис)
или сањаш ил те мука гања?
(Наслоњену на зид)…
Стоји и бицикла крај реда од цигала,
и ти тако… Верујем, није лако
сад, док размишљаш:
Љубав ме друга,
ипак, највише волела.
Ни једна друга,
у пуном јеку невоља,
не би препливала реку због мене,
на самом почетку године.
Године после пегавца
кренула на пу, без правца…

БАЛАДА 1.

Са ноћима донеће те звезде, у бескрају модрог неба. У очима сни се гнезде а машта, лагано, вреба твоју косу меку, дивну. Пробуди ми жељу силну… А у башти нар још цвета, и модро је слатко грожђе. Па још сањам, с краја лета, да ми твоје лице дође, да ти очи сјајне љубим док се … Настави са читањем “БАЛАДА 1.”

Са ноћима донеће те звезде,
у бескрају модрог неба.
У очима сни се гнезде
а машта, лагано, вреба
твоју косу меку, дивну.
Пробуди ми жељу силну…

А у башти нар још цвета,
и модро је слатко грожђе.
Па још сањам, с краја лета,
да ми твоје лице дође,
да ти очи сјајне љубим
док се зора, бела, буди…

И сликаћу, и сниваћу,
још хиљаде красних стиха.
У сновима ја биваћу
једна мала песма, тиха,
што донесе теби срећу,
ја наћи је никад нећу…

У ТАМИ ЈУНСКОГ СВИТАЊА

Звоне тешка звона на црквама а иза њих остаће звуци страшне тишине. Свуда је пустош, дубока тама. Мирише јунска ноћ и густ облак прашине… Чопор љутих паса оштро режи… Пехар ми хладног, руменог вина наспи… На копље ми траку своју вежи… Надолазе моћи. Не могу да заспим…  У тами јунског свитања, кад ране љуте заболе, … Настави са читањем “У ТАМИ ЈУНСКОГ СВИТАЊА”

Звоне тешка звона на црквама
а иза њих остаће звуци страшне тишине.
Свуда је пустош, дубока тама.
Мирише јунска ноћ и густ облак прашине…

Чопор љутих паса оштро режи…
Пехар ми хладног, руменог вина наспи…
На копље ми траку своју вежи…
Надолазе моћи. Не могу да заспим…

 У тами јунског свитања,
кад ране љуте заболе,
чопор бесних лавова ме гања
и твоје очи за мене се моле…
Судар хладних, оштрих мачева,
зле виле смрти пробуди.
Из крви никне хиљаду цветова крупних,
боје крви. Божури…

МОГУЋНОСТ ДА НЕ НАСТАНЕ БАЈКА

Оставићу за се да од, зе мене, најлепших речи хтео сам саставити бајку о твојим коленима и областима испод њих, петама, ногама ти прикрајку, јер, на њима, гледах твог талента дела, док ти се (на лицу) кретао пар усни – дружина весела, недајући пажњи да затури их. То (што остављам за се), с жељом да … Настави са читањем “МОГУЋНОСТ ДА НЕ НАСТАНЕ БАЈКА”

Оставићу за се
да од, зе мене, најлепших речи
хтео сам саставити бајку
о твојим коленима
и областима испод њих,
петама, ногама ти прикрајку,
јер, на њима, гледах твог талента дела,
док ти се (на лицу)
кретао пар усни – дружина весела,
недајући пажњи да затури их.
То (што остављам за се),
с жељом да је снаге дела,
хтедох да бајка буде
но шта ћу ако, од тог хтења,
начини се само стих?

ПРЕЛАЗ ПРЕКО НИШАВЕ

Долазих однекуд, одакле не знам. Била је зима… Нишава беше овако подељена: од моста плава, до моста зелена. Текла је неометано, без знања да, на себи, две боје има… Та дивота, по трајању, беше безмерно краћа од оне што је Црни Дрим својим током чини, кад као водич околној му, прелепој, даљини, јача кршну жељу … Настави са читањем “ПРЕЛАЗ ПРЕКО НИШАВЕ”

Долазих однекуд, одакле не знам. Била је зима…
Нишава беше овако подељена:
од моста плава, до моста зелена.
Текла је неометано, без знања да, на себи, две боје има…

Та дивота, по трајању, беше безмерно краћа
од оне што је Црни Дрим својим током чини,
кад као водич околној му, прелепој, даљини,
јача кршну жељу да се сва та чар мом народу враћа…

Кад дођем, тада, иза мене, стоји Тврђава.
Неколико пута, док прелазих (пред њом) мостом он задрхта
и, тад, мењах корак у ко да јурим хрта
али Нишава не беше до моста зелена а, од моста, плава…

ЛЕТ

Да трагања није нашло би се друго да помути разум даха пољског, чистог. Нашли би га, као некад исто, тек на крају места (ходајући пругом)… Иза куће трешња… Видео је нисам… А кажу да дивно успава, са кишом. С њом долази замор, као хајдук, кришом. И тад можеш знати колко спаваш сам… Неко ми спомену … Настави са читањем “ЛЕТ”

Да трагања није нашло би се друго
да помути разум даха пољског, чистог.
Нашли би га, као некад исто,
тек на крају места (ходајући пругом)…

Иза куће трешња… Видео је нисам…
А кажу да дивно успава, са кишом.
С њом долази замор, као хајдук, кришом.
И тад можеш знати колко спаваш сам…

Неко ми спомену благи процват свега
што кити се зеленим  (ко паша).
Посутог, ко из руку неког великаша
што баца из бисага, па захвати и њега…

Спомену ми неко свој одлазак двору,
опседнутом милим јоргованом, бујним.
И прожетом песмом, славујима чујним.
Спомену ми неко ко испуни зору…

Не бих сада зору такву, упамћену.
Склопљену од безброј заклапања кратких…
Пронађем ли другу, лепих трешања слатких,
роју, заувек запамтићу њену…

Кад би наше баште, припросте за свет,
прихвативши негу изглађених руку,
кренуле ке небу, незнавши за муку,
као да би пошле у Икаров лет…

ЈУТРОС СЕ БУДИМ БЛИЖИ ТЕБИ

Јутросе се будим ближи теби, мрви твоје мирне собе, топле. И, као лане, зажмурићеш у мом оку, лагано, док до драге ноћи допреш… Јутрос су била ту и тешка звона да све нове сне отпрате а, ноћима, ја их враћам да те у мој сан, тихо, врате… Јутрос се будим ближе теби али би и … Настави са читањем “ЈУТРОС СЕ БУДИМ БЛИЖИ ТЕБИ”

Јутросе се будим ближи теби,
мрви твоје мирне собе, топле.
И, као лане, зажмурићеш у мом оку,
лагано, док до драге ноћи допреш…

Јутрос су била ту и тешка звона
да све нове сне отпрате
а, ноћима, ја их враћам
да те у мој сан, тихо, врате…

Јутрос се будим ближе теби
али би и да се не будим…
можда кад прође све ово…
Кад неко мало среће понуди…
Кад машта, полако, небом крене…
Будио бих се да знам да си ту
и колико још бићеш поред мене…

 

ТЕШКО ЈЕ ДА ТИ ТО МОЖЕШ

Покушаћу да замислим твоје мисли, и да насликам нешто што би ти могао сањати, а тешко је да ти то можеш… По подрумима, у окованим сандуцима, кријеш дукате… Твоје су штале пуне лепих, здравих дората… Никад ти нећеш помислити да је овде више несрећника него твојих дуката из ковчега, и да се многи боре као … Настави са читањем “ТЕШКО ЈЕ ДА ТИ ТО МОЖЕШ”

Покушаћу да замислим твоје мисли,
и да насликам нешто што би ти могао сањати,
а тешко је да ти то можеш…
По подрумима, у окованим сандуцима, кријеш дукате…
Твоје су штале пуне лепих, здравих дората…
Никад ти нећеш помислити
да је овде више несрећника него твојих
дуката из ковчега, и да се многи боре
као што се борио
сваки твој полудивљи парип…
Ти ћеш остати миран… Бар до туђег времена.
Док на тебе не крене побеснела легија
и не рашчупа твоје, давно сањане снове…
И опет ћеш остати миран…
Можда са мањим сандуком и са мање коња…

ДА САМ ТЕ ЈЕДНОМ ПИТАО

Да сам те једном питао да ли ме волиш… Ћутала би. И тихо ставила прст на моје усне, а шаптала речи, чекајући да једна од њих нешто друго преузме… Казала би много тога, а опет би испало као да си ћутала… И ја опет нећу заборавити свако зрно твоје тајне љубави, и сан… Једино њим … Настави са читањем “ДА САМ ТЕ ЈЕДНОМ ПИТАО”

Да сам те једном питао
да ли ме волиш… Ћутала би.
И тихо ставила прст
на моје усне, а шаптала речи,
чекајући да једна од њих
нешто друго преузме…
Казала би много тога,
а опет би испало као да си ћутала…

И ја опет нећу заборавити свако зрно твоје тајне љубави,
и сан…
Једино њим могла си ми опростити то
што нас Дунав никада није видео загрљене,
и што нисмо заједно застали
пред страшним коњаницима…
А сан је био обичан:
без цвећа, снегова, замкова, вила…
Сан који смо још само нас двоје сањали…

Да сам те икад питао
која ти је боја најдража…
Казала би… Али другу… То знам…