Аутор: VladislavP

Грех ми доноси моћ да једном сањасмо под мирисом, ко сад (кад лишће пада лсно). И допушта да памтим шта претходно сневах (до сад лепше ништа ја не спазих): дуго ти миле увојке задевах и још, и ја теби, дланом образ мазих…

Замукла је беда, ко вином препуна,
ил смо то ми сретни, од љубави чисте?
И, уз сталну благост и мирис сапуна,
ја ти очи никад не насликах исте…

Опрости ми, мила, што ме Бог не истка
као вука хладног, нападнутог, спретног…
Ти ме нећеш нема и говора плитка.
Једино крај коња и крај тебе сретног…

А погледаш, ипак, кад одлазим некуд
где пречесто бивам и где свачег има.
Знаш да после зоре највећа је студ,
па полазиш тад. И кад цвета зима…

Не полазиш рано, јер се мене сетиш,
већ због новог лица и за часак нем.
Бираш праву њиву али не посетиш
ону малу цркву ураслу у багрем…

То најбоље знају духови за спав
(што савију ћебе, да утопли врат)
у заморно доба кад Јастребац сав
слије се у тегет, ко у душу брат…

Немам ја тог права ставити те саму
да замишљаш срећу као звекет чујну,
пред преоштар судар и страшну галаму
где платна (са знаком) узму њиху олујну…

Опрости ми, мила, што не пратим сете
набујале патње (изнете на глас).
Једном, кад их наши драгуљи се сете,
неће бити никог да опише нас…

Од сада верујем само ономе
ко ми обећа нешто што с њим не волим…
Да ће отићи… Снеговима…
Некад сам мислио лепше…
Смишљао чуда, иако целу годину, али и дремао…
А хоћу… Ипак, не успевам дати нове боје двориштима…

Мени само сан може казати колико ћу прећи…
Не уме сан никада слагати,
можда тек када скидаш кошуљу са трња дивљих купина…
Можда Нишава некад крене тећи
неким својим, сасвим непланираним токовима
и шта ако, ипак, боковима померим
пахуљу која се никада не топи?

Да ли сам тада у двориште довео сунце?

Можда, још увек, није саградило свој дом?

Па нека залутам, а и то ће бити на минут,
у крај с мирисом наранџи и кестен пиреа,
па нек се и врбе смире а,
у оном дворишту, то опет не би успело…

Последњи пут писано ми је
да су моје најдраже ствари сачуване
иза неких цигли…
И опет би послали димије,
далеке од моје хармонике, давно сневане…

А и ти затвараш капију
и тераш ме из кварта
с мирисом наранџи и кестен пиреа,
и сачекаћеш да се кораци смире а
онда, полако, отићи…

Можеш ме навести на грех…
Онако, из своје главе…
Па после тог греха
нека твоје мисли наставе
да се разливају по њој…

И опет ћеш мислити
на оног што често одлази из овог града,
врати се, и не потражи те…

Онда о досадним,
толико пута поновљеним речима,
па о центарфорима у азурно-плавом
како, задихани, јуре ка теби…

Замисли неко место. Крај мора.
Чекај да тамо дође пролеће,
наштимује се повољна клима,
и ради оно о чему већ дуго сањаш…

Прати галебове…

Шта бих ја имао од тога
када бих те заборавио?
Баш ништа…
Ћутао бих…
Не бих успео ишта
да замислим…
Па опет, шта бих ја
имао од тога да те заборавим?
Само бих успео
да набавим
нове залихе ћутања,
и тако опет остао сам…