Аутор: Sead Vejsilović

Пола сата након што те сахране
седну да се добро нахране
хране је у изобиљу на трпези
а ти у гробу мртав и сам лези.

Како би боље оквасили гушу
пију за твоју душу
то што могу они облочу
у недоглед се изоблочу.

Ал те спомену ал те не спомену
породица ти једина дође на помену
и они после неког времена долазе ређе
а и њих кад-тад чекају исте међе.

Комшија у изобиљу имаш
ал не можеш да их бираш
поред ког си то ти је
тамо као овде ти није.

Да л’ ти рикнуло срце ил јетра
ти си у два метра без геометра
лежиш беспомоћан тако
мртав си свакако.

За све учињено или промашено
свакако је постало омашено.

Иза нас остају сећања
надолазе нам кајања
иза нас сећања остају
као пријатељи нам постају
иако сећања остају иза нас
вуку нас к себи као талас.

Никад се не зна шта доноси дан а шта ноћ
за сваку ситуацију требаш имати моћ да пребродиш све оно што те снађе
не смеју ти потонути лађе
којима требаш даље да пловиш
време за бољу будућност мора да уловиш.

Могло је бити овако или онако
испало је тако
како је бити морало
ма колико нам се то не допало.

Путујући кроз сећања немаш ништа
само још више распламтиш жаришта
која се узбуркају попут лавине
зато сећањима не срљај у пропале давнине.

Најрадије бих да одем у гробу
да не видим и не чујем ништа
тамо би имао коначно своју собу
уз своја вечна скровишта.

За мене није овај живот пун бола
туге и разочарења
драга је направила од мене вола
од мене не постоји малерознијег створења.

Просто се самог себе стидим
не могу овакав пред свет
њу с другим када видим
останем као попишан цвет.

Куда год да путујем
само о њој говоре
једино кад будем престао да чујем
тад ће у прашини све речи о њој да се претворе.

Мој бег од свега је гроб
само тамо ћу бити миран и брижан
овако сам само бескористан роб
несигуран и не толико безбрижан.

Сви су их запамтили као отписане
заправо су заувек остале записане
и никад избрисане
две легенде које су проводили дане
рокајући Швабе
и остале издајничке барабе.

Тихи и Прле
су за зле
маскиранте очај били
који им нису толико мили.

Борили су се дуго с Кригером
који је сарађивао с Гестапом
и који је био дуго под маском
с лажним пријатељством.

Средили су све сами
пред зору у тами
док је Швабо наставио да наздравља
не слутећи да за њега нема више славља.

Кад је Валтер Сарајево бранио
Швабе је као зечеве таманио
као гране су пред њим падали
брзином светлости су нестајали.

Валтер је био велики партизан
као кошмар је Шваби долазио у сан
због ког Швабо мира имао није
јер је знао како Валтер бије.

Док се са Швабом бори
напољу ваздух трепти као да небо гори
домаћи издајник и Швабо му нису могли ништа
јер је Валтер био за њих елита.

Сарајево је часно и поносно одбранио
па је свој пут полако наставио
ка дому свом
поносећи се над победом том.

Буди поносан бојом црно белом
воли и бодри најбољи клуб на свету целом
нек ти срце буде црно бело
док к текми крочиш поносно и смело.

Твоја је установа једина и права
стадион ЈНА
то је твоја кућа друга
где престаје сва брига и туга.

Гробар до краја остани
у одбрани свог вољеног клуба јуначки стани
црно бело срце нека заувек куца
док се гол к противнику брзином муње пуца.

Воли и поштуј своју Гробарку
која те прати на текму сваку
која заједно с тобом проживљава порезе и победе
и што живи као и ти за црно беле.

Уз нови дан који се буди
полудели су људи
лудо је све постало
почевши од мене па све остало.

Србија је полудела скроз
из ње је отишао последњи воз
побегао је само онај који је воз стигао
ко није успео у томе Бог му је памет дигао.

Већа казна не може да буде
него што из дана у дан људи луде
одавде што даље треба побећи
овде нема видика ка срећи.

Сваког дана све више тонемо
и духом клонемо
слушајући разноразне лажи што нам говоре
ћутимо и немамо права на одговоре.

Паја и Јаре
су биле другарчине старе
возили су двајестотонца
који им је доносио доста новца.

Други посао нису имали
само су их камиони занимали
то су биле праве камионџије
нико им ништа могао није
јер Паја одма бије.

Нема шта нису превозили
и увек су срећни били
са својим и фирминим камионом
јапанцем и јединим шестотоном.

Сломила се последња испијена чаша
расуло је право сад љубав наша
ја ћу кренути на крај света с тугом
и наћи ћу се негде с неком другом
којој могу рећи све
и надокнадити оне изгубљене године.

Сломила се последња испијена чаша
кад сам сазнао како цвета љубав ваша
ал веруј ни брига ме није
нова љубав ко ти је.

Сломила се последња испијена чаша
извини, ал срце не може да прашта
сва та неверства
која су се дешавала међу нама.

Ој Голијо моја планино
ој Златибору моја дивнино.

Ој Пештери моја равнино
ој Копаонику моја стрмовино.

Ој Шумадијо моја шумовино
ој Санџаку моја домовино.

Ој Војводино моја посавино
ој Србијо моја милино.