Аутор: Saša Kozić

Rodjen u Beogradu 16.07.1965 Osnovnu i srednju skolu zavrsio u Beogradu , ozenjen dvoje dece . Oboleo od MS , i od tada pisem , pre toga nista .

ПРОМАШЕН ЖИВОТ – Козић Саша

Горак укус промашеног живота
сабраo се у његовим грудима,
покушавајући да побегне од самог себе,
хрли у загрљај туге
створене од суза проливених за столом
и чашом пуном вина.
Старим Циганином и јецањем његове виолине.

Јури пустим путевима могуће среће,
бежећи у загрљај
измишљене љубави свог живота.

Плаћа грешке своје младости,
развратног живота,
пуног сирове снаге.

Мисли да је све оставио
иза себе,
да га ништа не веже,
да је слободан.

Али живот му говори:
Не можеш побећи,
мораш се борити

(C) Козић Саша

Хладно је – Козић Саша

Падам у фрас, и у очају губитника тражим спас,
у време цветања висибаба, весника пролећа.
Пси луталице јуре преостале
преживеле гласнике великог рата.

Северни ветар опомиње – зима још траје.
Сунце се стидљиво пробија кроз голе гране,
растерује хладноћу преживелим ратницима
великог срања.
Победника нема.

Само полумртви бауљају шумама.
Рат није, али зима убија полако.
Пренем се – не знам да ли сам на јави или у сну.
Штипам се за образ, тражим истину.
Схватам – задремао сам поред остатака догореле ватре.
Настављам лутање беспућима,
тражећи у себи оправдање – којег нема.
Настави са читањем “Хладно је – Козић Саша”

РАСКРШЋЕ ЖИВОТА И НАДЕ – Козић Саша

Налазим се на раскршћу живота и наде, узбуђен и згадјен.

Згажен и духовно оштећен, лутам, тражим све авети настале

у тренуцима мојих слабости, рођене у тами живота.

Рушим бедеме дигнуте око моје ауре,тражим негде светлост мозга,као сигуран знак вечног живота.

Временски путујем у сутра,    са парчетом бурека са сиром,да не останем гладан.

Знања и његове истине,      које су створене у оно време,пре овог времена.

Све некада је боље од овога сада.                                          Увек је тако.

Али можда ће неко, у неком будућем сутра,гледати уназад и рећи.

 

,,Добро је било.                      Само тада ,                          нисмо знали’’.

__

_______________________

У ОСВИТ ЗОРЕ – Козић Саша

У освит зоре, која руди,

седим за столом, на тераси куће,

у селу мога оца.

 

Говорио је:

„Најлепша вода и најчистији ваздух

ту су, у нашем селу.

Птице певају песме скривене,

тако мале, да их не видиш.“

 

И сада, после толиких година,

седим за столом своје породице.

Сећам се прича –

малих, али мени важних,

део мог детињства.

 

Док сунце стидљиво израња,

мала птичица слеће на сто,

запева, рашири крила

и одлете у висине.

 

Погледах у небо

и тихо рекох:

„Тата, био си у праву,

видео сам је… лепо пева.“

 

Прекрстих се

и одох да спавам.

Сањам исте снове – Саша Козић

Сањам отворених очију снове, сличне садашњости,
У времену пре рођења себе, у подухватима створеним од јуче.
Који су пуни снаге одумирајућег јутра, као дан који ступа.
Рођени су данас, а умреће сутра.
Сањам исти сан.

Како ходам процветалим долинама својих мисли,
Испрекидан причама шумских вила,
Које причају приче задовољних ловаца на изгубљене наде и снове.
Данима на тиркизним планинама лове душе умрлих,

Плачући, причају причу промашеног живота,
Исплакану љубав, прекинутим сновима.
О свему што боли овај и будући живот.
Створене у времену изгубљених…
Пуних нове наде у боље сутра

Настави са читањем “Сањам исте снове – Саша Козић”

Све наше истине – Козић Саша

Све наше истине и наде почивају на нашим сновима.
Препуних невероватних догађаја из историје,
самог лудила, паћеника који изумиру стојећи.

Као примери доследности својих надања и страхова,
умотаних у догађаје који следе,
који на самим ћошковима историје чекају себе.

Настави са читањем “Све наше истине – Козић Саша”

СЕЋАМ СЕ -Козић Саша

Као кроз маглу се сећам година пре овога времена,

Када смо били деца. Другови и браћа.

Играли се заједно.

Спавали у истом кревету, јели из истог тањира, најчешће пасуљ.

Месо и колаче само за славу,

Заједно славили рођендане, године нове.

 

Данас, деца, унуци, разни проблеми.

Отуђили смо се. Одвојили. Разишли.

Године су нас прегазиле, полако али сигурно.

Све пролази, али смрт нас још није прегазила.

И док дишемо, сећања живе.

Можда ћемо се опет сетити, можда се опет наћи,

Негде, где деца опет деле исти

тањир пасуља.

ДАЋЕ БОГ – Саша Козић

Звук црквеног звона пара небо, призивајући Бога.

Сељак, мукотрпно ослоњен на мотику, застаје.

Звона звоне, црква зове на службу.

Окреће се према цркви и крсти се три пута.

„Сутра је светец, ваља ово завршити,“ промрмља, бришући зној с чела.

Зној му липти, али осмех не силази с лица. Наставља да ради, срећан.

Грми. Погледа у небо, прекрсти се и пожури.

„Морам да завршим пре олује, да стигнем кући.

“Да се оперем, па сутра, са женом и децом, у цркву.

Светац је, ваља се.“У себи тихо дода: „Даће. Бог. Даће…“

(C) Саша Козић

ТИШИНА -Козић Саша

 

Тишина око мене,

милује моје време.

Осуђен сам на вечну самоћу,

сада тихујем са Богом,

окружен великом сумњом.

 

Покушавам да заборавим погледе

који ме увлаче у тунеле бесчашћа.

Грешан сам ако сумњам у Њега

и у Његово постојање.

 

Надам се да нећу.

Вера ми је јача од сумње,

сумње која вековима постоји

и тера нас да убијемо разум.

 

Убијајући Њега,

убијамо сами себе,

несвесни бремена

које бацамо на своја плећа.

 

Историја,

једном може бити грешна

СЕТА -kozic sasa

Некада сам пушио “57”, читао “Спорт”, играо томболу. За ужину – четврт хлеба и троугласти јогурт , увек с оним осећајем једноставне среће , као да нам ништа више није требало.

Слушао сам рок. Рибљу чорбу , ЕКВ , Парни ваљак , Смак… Бајагу. Те мелодије су биле наш бег, наша слобода. Навијали смо за Партизан и Звезду , свом душом и телом , сваки гол као да је био корак ближе некој нашој победи , нашим сновима.

 

Отишао сам у војску , постао човек , па се оженио и синове добио. Живот је тада изгледао као праволинијска стаза – јасна и чиста. Али онда је дошао рат. И све се распало. Као балон од сапунице – брзо, без упозорења , без прилике да ухватиш дах.

 

Југославија је била чудо за нас.Велика непоколебљива као да ће заувек трајати. Недостаје ми… све то недостаје. Али гурамо. Дани пролазе, сећања бледе , а ипак се понекад пробуде , па ти срце затрепери , као да опет осећаш мирис троугластог јогурта и чујеш песме које су нас тада носиле.