Аутор: NevenkaA

Život, i najteži,
pjesma je rođenjem ispisana
u dom neki, ko zna zašto,
poslata da bude
pokoljenjima isčitavana.

Život je stih
bilježen rukama našim
udahom i izdahom
suzom i osmjehom
kako stajanjem
na peronu čekanja
tako i korakom
na putu do beskraja.

Život je osunčan sonet
protkan biranim riječima
zaboravljenog pjesnika
čije će pjesme biti pročitane
kada od njega ni trag
na zemlji ne ostane.

Život je pjesma o pjesmi
poema na rođenju isčitana
protkana nitima Sunca i Mjeseca
sama je, još za života,
sebi epitaf u bezvremenu
isklesala.

Kad ti pokuca Sreća na vrata,
kada se useli u tvoj dom,
čuvaj je, ne tjeraj je,
ma koliko htjela ostati,
gažena, hladnoćom okružena,
jednom će morati,
jednom će, iako neće željeti
samo bez riječi pobjeći.

Kada te Ljubav zagrli,
svojom toplinom obgrli,
ne postupaj sa njom surovo, oholo
iako beskrajna i Ljubav osjeća bol
iako vječna, ubiti se može
igrama i lažima, egoizmom i
sebičnim uzminajnem
nesebičnog davanja.

I nije pravedno, jer, život je takav,
sav od krajnosti sazdan,
pred sud, pred krst
uvijek staje onaj ko ode
bez prava na istinu, ponese stid
i otjeran, nikud nije pristao
jer, nikad niko nije ni pitao
zašto se odlazi, zašto se ostavlja
sve ono što se živi i diše
sve ono sto se čeka i traži
baš sve što se i želi i sanja,
daje sebe za neke tuđe beskraje.

Sve što tjerano biva,
na kraju se otjera
jer ništa nije otporno na mač
i noževe dvosjekle u dušu zarivene
ništa, pa ni Ljubav beskrajna
nema snage da u blatu i memli
procvjeta, živi, opstane.

I vrijeme, koje je i sa nama i bez nas
postojeće i neprolazno
ubiće ruka koja ga uzima
bez da mu, bar minut, sebe da.
Sve što je jednosmjerno,
gurnuto u mrak
otjerano u zaboravljeni ćorsokak
jednoga dana odlazi, nestaje
bez straha od suda i presude.

Sve što se kinji i muči
sječe i gazi
okiva i zakiva,
otjerano biva, biva prognano.
I ne čeka ni pravdu ni oprost,
niti krivca sebi traži
samo se skloni, samo utihne
kao što utihnu mermeri hladni.

 

Minut bez Tebe je minut bez smisla.

Dan bez Tebe je izgubljen dan.

Život bez Tebe nije život.

Bez Tebe vrijeme stoji kao pokvaren sat.

 

Na tom satu jedna kazaljka je otkinuta.

Na tom satu pola brojeva nema.

Na njemu je uvijek isto vrijeme.

Vrijeme u kojem nema smisla.

 

Možda Ti ne govorim dovoljno glasno

I ne upotrebljavam velike riječi,

vjerujem da nedovoljno pokazujem

koliko bez Tebe ne umijem.

 

Možda iza osmjeha sakrijem

grubim riječima prikrijem

sve ono najljepše u meni

ono što oduvijek živi tu, u Tebi.

 

Vjerujem da ne umijem sve što osjećam izreći

lakše je nekad poreći da su ti ruke vezane

lakše je potrti staze nemoći

lakše pobjeći u šume tamnih vilajeti.

 

Lakše, nego ruku vezanih

pričati o sreći koju crtam

po zamagljenom staklu

onih kišnih dana kada se najtužnije sanja.

 

Zanam, prećutim najljepše u meni

vjerujući da uvijek znaš

jer sve to najljepše moje

oduvijek je bilo u Tebi, bilo  Tvoje.

 

Minuti bez Tebe mjere se danima.

Dani se mjere godinama.

Godine se mjere vijekovima.

A sat stoji. Stoji u prostoru bezvremena.

Када ме напусте сви
баш сви вољени и невољени
ни тад сама не остајем
ни тад не заборавим нит’ хоћу
Теби рећи опрости и хвала.

Опрости ми сваки највећи
и најмањи гријех
и дане кад смртник овај
би и код очију слијеп
и код ушију глух

Опрости оне дане сујете
и гордост моју сву
све ријечи изречене као
и оне никад не прозборене
опрости ми

Ти који својом љубављу
и ледене громаде топиш
сиво у дугу бојиш и
сунце на истоку јутром будиш
само Ти праштати умијеш.

Опрости и мени, ако можеш,
све што знам и не знам, да
згријеших ил’ ћу да згријешим,
све сузе, туге и боли, баш
као и осмјех сваки, опрости,

А ако пак праштати не можеш
Ти само буди мало благ
свеједно, ја ћу Ти вјеровати
и мирно се у тишини молити
да Твој завриједим опроштај.

И хвала Ти, Оче мој
хвала за сваки дан што
си ту крај мене био
и онда када то нико
баш нико није хтио.

Хвала Ти за сваки дан
којим си њиме даривао мене
хвала за најљепше име
извезено Анђеоским везом
по обрисима моје душе.

Хвала и опрости мени малој
под својом капом Небеском
и само ми мало снаге подари
да крочим пустом цестом
чији путоказ  Вјером блиста,

Са Вјером да има за мене Наде
на врата Твоја да покуцам
кад све се завјесе спусте
и задњи одигра чин, молим Те
поведи ме тамо гдје спава мој Син.

Љубав је Твоја највећа
и разумјећеш молитву мајке
опростити ако сам себична
што желим, што Вјерујем
да могла бих уснити с Њим.

А ако не заврјеђујем ни то
без ријечи ћу остати у тами пакла
са истом молитвом и истом Вјером
да Твоја је рука Његово чело
својом благошћу такала.

И само Те бескрајно молим,
јер ја сам само мајка,
приви на груди чедо моје
и раци му све што нисам
стигла му рећи, опрости и хвала

Преклињем Те свом душом,
чувај ми моје једино и
опрости што га као и Тебе волим
само сам једна сјенка у црном
што за Твојом милошћу жуди.

Узми га у топло крило своје
за Његов мир преклиње
препукло срце моје и реци му,
реци му…о Боже молим те,
недај да га боле сузе моје.

Само сам мајка…и молим Те
свакога дана и сваке ноћи
помилуј моје чедо мило
и мир му милосрдно подари
док сан прекрива Анђеоско лице.

Мајка…само сам мајка
што усрдно моли…реци,
реци му Оче…добро сам,
добро…ништа не боли…
мама га највише воли…

( давне, 2007. )

( Опрости и Ти, случајни читаоче, за овај помало тужни стих, на Радостан дан )

Христос Васкрсе !

Negdje u proljeće,
s mirisom trešnjina cvijeta,
stajah nad svježom humkom
dok sunce se igralo zamrlom suzom
vjetar je mrsio u kosi
priče našeg djetinjstva,
da, humku prekri grumenje crno,
vidjeh što ne vidje niko,
uz brata pođe i sestra.

Pomislih, košmare snivam,
i još ne otvorih oči od njih,
a već je umrla i nečija ljubav
samo što ovaj put ljeto bi
i talas je tukao greben,
sunce ljubilo žal, u kosi,
namjesto vjetra, šaputao je
tužno maestral.

Ogrubjelo srce, pa ćuti,
al’ duša ranjena još zla sluti
I ne diše, i ne sanja,
i ne traži od života više.
Zakuca jesen zlatna na
stara, izgrebana vrata,
sunce se toplo smiješi
hladnom srcu što slutnjom zebe,
šeretski oktobar sobom prođe
slikar novembar s kistom dođe.
Ejj, rano, bjehu to one iste boje
što srce ledom boje,
bjehu to crne sjenke na platnu bjelom
crnje od najcrnje noći novembarske.

Fijukala je košava neka,
da, baš kao da sad je čujem,
a magla gusta, vlažna,
u daljini miriše na snijeg,
ne vidim ništa sem suza na
dnu srca skamenjena,
ne razaznajem lica ni glasa,
i duša se još nada da
samo košmare sniva jer, zaboga,
ne može, ne, da nestane mati
ako su već nestale sestra i kći.

Настави са читањем “Negdje u proljeće”

 Tišina muči.
Vjetar u bezdanu nečujno zavija.
Tišina muči, čuješ li je,
a ono u bezdanu Vjetar nije.

Tišina muči.
Niz okno mutna kiša lije,
lije bez kapi, bez vlage,
na okna dobuje a ne lije.

Tišina muči.
Magle se svile u gnijezda,
ptice bez krila u sebi kriju,
a u bezdanu Vjetar što Vjetar nije
zavija, huči, o stjenje bije,
a tišina, tišina muči.

Niti tišina muči,
niti se Vjetar u bezdanu krije
niti kiša niz okna lije
niti magla gnijezda u sebi krije.
A, tišina ipak muči.
To je Pjesnik pao, pao i ustao.

Niko nije ništa ni osjetio ni čuo,
pao je mučeći, ustao mučeći
kao što tišina muči
kao što Vjetar huči
kao što svoje stihove niže
Pjesnik pada i ustaje
onako kako i pjesma nastaje,
tiho, nečujno, mučeći. Ćuteći.

I tako muči tišina
i muči Pjesnik,
tako ćute kiše
i utihnu Vjetri
tako se pada i tako se ustaje
dok sasvim tiho pjesma nastaje.

Još jedna noć
na licu boru ostavlja
kao vajar se vraća da
završi započet kip,
iskleše još neku liniju
juče zaboravljenu.

Još jedan vrtlog od misli
vuče za sobom sjaj iz oka
u noć koja se stapa sa
tamnim dubinama duše
plačući bez glasa.

Gube se mrvice sakupljene
na stolu tuđih želja
ostavljene za gladne ptice
promrzle od studi i slabe
za let na sunčan jug.

Ističe zadnja kap nadanja
skupljenih u ibrik stari
napukao od vremena i
kruženja od nemila i nedraga
ostala su samo parčad sjećanja.

Još jedna noć
đerdan od sati niže
jutro je sve bliže
novi se radja dan
dok umire neodosanjan san.

( jedna od pesama sa prvog sajta )

Ne zove se isto juče i sutra,
ne sviću svima sunčana jutra,
jednom se rađa, živi i umire,
a voli…

Voli se cvet u travi
cvrkut vrapca na grani,
i šućmurasta oka dva…

Voli se majka i kći,
očeve krute reči,
sinovi prvi koraci
i jedan osmeh neveran

Voli se suza u oku
i nemiran san,
šućmurastog imena dan…