Samo datum koji to nije

 

Ima datuma koji su ispisani u paru.

Ima datuma koji ostaju da ih samo mi pamtimo.

Ima datuma koje bi trebalo izbrisati radi ravnoteže u svemiru.

Ima datuma koji zaustave nove datume, jednom zauvijek.

Ima datuma koji rađaju i neke druge datume zbog kojih ne brišemo ni one za brisanje.

Ima datuma koji izrode kontra-datum, njega treba pamtiti, taj zaboraviti.

Ima datuma, a ima i budala koji pamte što ne treba, a zaboravljaju što bi trebalo.

Ima datuma za koje ne treba podsjetnik, bilješka, skica ni alarm

na mobilnom telefonu. Oni su istetovirani neizbrisivom tintom.

Oglašavaju se nepogrešivim zvonima duše.

Ima datuma koji u sebi nose razna osjećanja. I mrziš ih i voliš ih.

Samo nisi ravnodušan, a samo ravnodušnost želiš.

Ima datuma koji nisu samo tvoji, a odavno su jedino tvoji.

Ima datuma koji se nikad ne ponove, a poželiš, jer, datum se datumom izbije.

( ponekom, ponekad i uspije )

Ima datuma, a ima i ljudi koji žele da ih zaborave. I onih drugih, koji ih zaborave.

Ima svega na ovaj bijeli svijet, pa i datuma koji se poklope s istim brojevima, različitim bojama podcrtani.

Nisam to ja

 

Ovo sada ne pišem ja

niti moje misli ovdje stoje

ni slučajno ne ličim

na karakter osobe ove.

 

Nema u meni ničeg lošeg

mane za mene ne postoje

sve je to samo odraz

vurtualne kopije moje.

 

Ovo što slova kuca

to su šape mačka Miše

toplo mu pa se namjestio

i za macama dalekim uzdiše.

 

Proxi oblačim svakog dana

malo mode iz Pariza

pa skoknem do Milana

moda je za mene nasušna hrana.

 

S puta se vratim a ovdje hladno

opet bih na more bajno

latim se proxi marke

pa krenem do prve banke.

 

Zar nisam kul lik

sasvim, sasvim šik

a ti sad pogodi

ko iza svega stoji.

 

Ono lijepo pripiši meni

ono ružno prišij ovoj virtualnoj ludi

mačku Miši na pp piši

ako zauzet nije dok brkom namiguje.

 

Pozdrave vam šaljem

iz svijetlog Beča

a onda me čeka zanosni Prag

Miša vas puno voli, adio svima sad.

( 2015 )

Vezani snovi

 

Sklapah oči bježeći od mraka

tražeći iskru svjetlosti

skrivenu u pepelu zapaljenih

istina. I sanjah…sanjah

zagrljaj što ne pita

oči što govore

dodir koji ne dodiruje

a peče

i sanjah…blag osmjeh

što liječi

kao melem napravjen od

nepristupačnog bilja Olimpa

iz izbe drevnih Bogova.

 

Sklapah oči pred maglama

površnih emocija

slijepih putnika

što lutaju

putem bez putokaza

tražeći zlatni sjaj

prolaznog vremena.

 

I sanjah…na dlanu

pružen kamen vječnosti

sjajan trag

istinitosti

zrno

malo neprimjetno

što dušu je

poput sunčevog sjaja

od hladnih zima

ogrijalo.

 

Ali, san nestaje.

Otvaram oči

mrak ostaje…

Bježati se okovan ne može.

Vezan biti

lancima pletenim

kučinom stvarnosti

sanjar ostaje rob,

zatočenik realnosti.

Umjetnost ili nauka

 

Život šta je, pitali su se mnogi,

kad počinje, koliko traje

zašto ide onuda kuda ide

je li početak rođenje ili poče prije

je li smrt kraj ili završeno nije.

 

Apstrakcija, iluzija ili realnost,

refleksija svjetla u prizmi postojanja,

odraz tame u vodama okeana,

dubina beskraja ili puka banalnost,

bojim se, još niko otkrio nije.

 

I sve se spoznaje na istoj tački sreću

istom se stazom kroz vrijeme penjući

da li je stećak ili runski kamen

da li mezarje ili mermerje , svejedno je,

čini se da je najviše što se doznalo.

 

Život šta je, kadar ili cio film

riječ jedna ili roman u više tomova,

stih od dva tri reda ili dugačka poema,

ko je stigao u otkrovenju dalje

filozof, teolog, arheolog ili ludi poeta.

 

Je li Život istina, ili puka laž

igrokaz krpenih lutki što pokreću konci,

gracizan pokret primabalerine ili

klavirski raspored crno-bijelih dirki

aritmetika ili analiza koja se nikad ne završava.

 

Sve i ništa, ništa i sve,

procjep u kojem ništa postaje nešto,

igra pitanja i odgovara bez roka trajanja,

smisao koja beskompromisno traži

svjetleći fenjer čiji fitilj pali promisao.

Чији су прсти

 

 

Шуми јасен, громко му збори крошња

шта ли то ветар има да каже

каква је данас његова прича

 

Шуми јасен, лишће му пуно живота

а камен нем, камен ћути

небо ћути, сунце ћути, птице ћуте

душа ћути

 

Све ћути само дрвеће и ветар

шуморе, жуборе, роморе

 

Шуми јасен, живот се разиграо

а нечији прсти исписују страницу ову

нечији, јасен зна и ветар зна

сунце зна и небо зна и камен зна

 

Само не знам ја

Не знам ја

Još jedan dan

 

Ovo je dan

kad kiše padaju

iz vedrog neba

kad vjetrovi snažni

biju miran smiraj na zapadu

kad ptice lome krila

kad se gubi na karti smjer.

 

Ovo je dan

kad zlato gubi sjaj

a dnu se ne vidi kraj

kad se kule ruše

prašina prekrije ulice duše

biseri bjeli crni postaju

na licu tragovi ostaju.

 

Ovo je dan

koraka koji idu unazad

kad nada napusti misao

vjera zaspi tvrdim snom

od ljubavi ne ostane

ni jedna sjenka

kad se prijatelji

u noći pogube

a snijeg ne ostavlja tragove.

 

Ovo je dan

kad se stavlja tačka na i

kad se sve bitke predaju

kad se sam umire

bez prava na kajanje

sva vrata se zatvore

i zvona prevare zazvone.

 

Ovo je dan, još jedan dan.

Proći će, prošao je i onaj juče.

( 2008, danas mi se čini da je bolje nasloviti pjesmu ” Još jedan dan ”  )

 

У потпису – Кукавица

 

Неко је рако; “Само кукавице воле једном у животу.”
Неко је рекао, случајно сам у пролазу начуо
док сам алејом живота ходио
скупљајући шарене перле прохујалих година
нижући их на танану нит душе
да их оставим на прагу долазећих покољења
онда, кад направим задњи корак ка заласку Сунца,
црвеног Сунца на бескрајном хоризонту
прекривеном бијелим кишама времена.

Ходећи тако, размишљао сам, јесам ли и ја кукавица.
Кукавица тромог корака и косе посуте сребром сјеверних сњегова
који је прошао цвјетним пољима Љубави, волећи само једном,
само једном, онако истински, онако блесаво идиотски,
онако дјечачки и мангупски, онако како се највише вољети може?

И нисам знао, или нисам знати хтио, у ходу изрећи
у ходу порећи да сам “кукавички” живот проживио.

Сједох на једну остарјелу клупу
(не знам ко је од нас двоје старији био),
и позвах своје срце да пред мене стане.
да каже, и не слаже, колико је вољело, колико пута за некога горјело.
Изађе срце из својих камених двора, смркнуто, намћорасто
само ме једном погледало мрко
и промрсило неразумљиво, шкрто;
“Знаш ти добро, будало стара, колико си пута волио.
И не питај ме више ништа, за празне разговоре не зови мене.”
И врати се срце моје у камене дворе своје,
мргудно, хладно и далеко, као да и није више моје.

Уздахнух, гледајућ’ голе крошње дрвећа око себе,
дјеловало је беживотно и тужно, као остављена
нечитана књига коју вјетар листа носећи слово по слово
у неке непознате даљине, неким непознатим читачима.

Једна кап однекуд лицем ми се разлила.
рекао бих, кишни облак је наишао изненада,
(не, никако није суза из ока канула).

Вратих мисли на питање своје, проживјех ли живот
волећи једаред само, као кукавице што их неко помену горе.

И призивам сјећања, нижу се слике као на платну
прастарог филма, блиједе, нејасне, нит’ сиве нит’ шарене,
ликови жена разних, младих, мало мање младих,
плавих, смеђих, риђих, просједих… и безбојних.
Ликови жена лијепих и мање лијепих,
очију плавих, зелених, смеђих, црних… и безбојних.
Да, разне слике, разних жена, нижу се сјећањем,
неке сам гледао, неке додирнуо,
понеку чак страсно љубио,
у неким необичним јутрима, крај неке бих се и пробудио.
Али, не сјећам се да сам иједну од тих жена
чији се ликови смјењују на платну сјећања,
онако истински, икад волио, икад за неком сав устрептао,
сав изгубљен, слијеп, горио, изгорио.

Још једна кап изли се однекуд, из неког невидљива облака
на моје уморно лице,
правећи путању од ока до усана,
и ту, на полуотвореним уснама, која као да су само њу чекала,
јасним словима једно је име исписала. Њено име.
Име које сам им забранио да изговарају,
да га дозивају у бесаним ноћима,
да га шапућу у буновним јутрима. Њено име.

С Њеним именом, предамном је стао и Њен лик,
Њен стас, Њене очи су ме гледале, Њене усне су ми се смијешиле.
Могао сам да осјетим Њене руке како ми мрсе косу,
Њен дах на челу, Њен мирис, Њу цијелу.
Она, Она чије име ни сад не смијем, не могу и нећу да изговорим.
Она, због које сам сједим на овој клупи питајући се
проживјех ли живот као кукавица који је само једном волио.
Она, због које још устреперим као дјечарац,
Она, због које ниједна жена нема јасан лик у моме сјећању,
Она, због које наилазе невидљиви облаци
спуштајући на моје лице капи кише којима исписују
Њено име, име моје једине, моје најјединије,
име моје миле, моје најмилије, изгубљене, незаборављене,
потиснуте непребољене, мијењане незамијењене.
Она, моје јучер, моје сутра, моје увијек и заувијек.

Неко је рако; “Само кукавица воле једном у животу.”
Неко је рекао, а ја кажем; “Јесам, кукавица сам.”
И није ме срамота, није ми жао и нема кајања,
Љубав истинска, Љубав чиста, била је, бива и биће
једна, једина, незамјенљива, неизбрисива.

И можда ћу погледати још који пут
за неким ногама дугим, неким њедрима бујним,
можда ћу још који пут, пожељети бар, неке усне да пољубим,
али вољети, вољети нисам могао и нећу моћи,
осим Њених, више, ниједне друге очи.

Може цијели свијет да упре прстом у мене и каже;
“Погледајте, кукавички овај старац кроз живот прође,
само је једном волио неког, само једном био сретан.”
Миран ћу да склопим очи своје и кренем ка заласку Сунца
носећи у свом погледу Њен лик, Њен стас, Њене очи и Њен глас.
Понијећу са собом Њен осмјех, мирис Њен умјесто тамјана
и пламен два ока чампараста умјесто сјаја свијећа
све је што ћу узети са собом кад пођем на пут без повратка.

О, да! Само сам једном волио лудо, дивље, бескрајно.
И зовите ме “кукавицом”, зовите ме “губитником”,
моје се усне смјеше у оном облаку невидљивом
с именом Њеним, бистрим капима живота, неизбрисиво
на души истетовираним, именом Њеним, неизговореним.

Само једном сам волио, ја путник намјерник,
ја мали, ја небитни, кукавички створ,
ја нико, ја неко, случајно прошао поред прага Вашег
остављајући на њему ниску шарених перли прохујалих година.

Ако икада баците поглед ка хоризонту,
тамо плови један невидљиви облак пун кишних капи.
капи које још, и сад и заувијек, исписују једно име Љубави.
Њено име.

Поздрав Сунцу

 

Ивањдани се враћају

сунчани, расцветани, насмејани

туђи, непознати, далеки.

Не плетем венчиће више

и заобилазим улицу и људе

заобилазим сећања

која провирују иза ћошкова града

града, који је некако туђ, хладан и стран

градa у којем све подсећа на

нека давна срећна лета

а сенке ме прате у корак

и шапућу – насмеши се и ово ће проћи.

Ивањски пролази дан

лагано, као да му се не иде

и боцка ме разиграни сунчев зрак

као да ме тера да коракнем и да се насмејем

да заборавим зашто данас не исплићем

сунчев цвет у венчић леп

зашто не идем доле низ улицу

и не носим у руци поздрав Сунцу.

Пролази Ивањски дан, лењо се одмиче

као да му се не залази тако се сунце прeмишља

и по лицу ми шеретски осмех црта

вуче ме за руку да кренем доле низ улицу

да понесем поздрав и од њега и од града

од далеких неких , оних који нису ту,

вуче ме док ка западу корача,

али не идем, не мичем, не желим.

Пада вече Ивањдан одмиче

односи са собом трагове живота и радости

и причу о пролазности која се губи

у кругу живота, у непролазности.

Ноћ се спуста над градом

у собу се сета ушетала крадом

пламичак свеће што догорева

весело се са сенима разговара

ваздух на босиљак мирише

док се тамјан ненаметљиво прожима

са неким далеким мирисима који су

као незвани гости дошетали

дошетали да остану док Ивањски одмиче дан

корећи ме безгласно што нисам

коракнула доле низ улицу

да однесем поздраве свих њих

поздраве Ивањском Сунцу

и одсјају светла у златним увојцима

неког успутног лица што подсећа

на пределе далеке и слике с разгледница.

Пролази Ивањдан, ноћ се ушетала

ноћ пуна благог прекора

свећа је догорела, светлост нестала

само се мириси као мелеми

око рамена обавили

попут плашта од лаке чипке ткане од

најлепших успомена и бираних сећања

као да шапућу као да милују

као да речима нечујним немир умирују.

Пролази Ивањски дан да се догодине опет врати

неки глас из ноћи кроз прозор долази

као да говори – не брини, ништа не пролази.

А пролази. Пролази још један дан у којем нисам

још један траг у којем ме нема

у граду неком који крије тајне

који јест и није мој, пролази не остављајући одговор

тек мириси благи и мили остају

да душу немирну миром облију.

 

( Ивањдан, 2021. )

Ивањдан

 

Ивањдан

цвијеће боје сунца

и вијенци исплетени

једно име на уснама

и једна душа што јеца

Ивањдан

и мирис воска

с мирисом тамјана

што се мијеша

једна молитва на уснама

једна бол сакривена

Ивањдан

 

( Ивањдан, 2007. )

Ti to meni namerno

 

Znam te kako dišeš

ti to namerno u svemu obitavaš

u svakoj kišnoj kapi

i dašku slabog vetra misli kovitlaš.

 

Namerno stojiš u ogledalu

i u čaši vode žuboriš

hodaš ispred mene

i u svakoj sekundi postojiš.

 

Znam, ti to meni namerno

znam, ti misliš da zaboravljam

pomisli nekad malo drugačje

postoji i ono što ne prolazi.

 

Namerno te ima u svakom čoveku

namerno se udvaraš svakoj ženi

i u svakoj reči i slici iskočiš

i oko mi, kao trepavica, zagolicaš.

 

Nedostaješ, ne moram nikad reći

iako znam, ti misliš, izmenio se svet

pogledaj, ne laže nebo ako lažem ja

menja se svet, ali duša nikada.

 

Ti to meni namerno

u svakom dahu i izdahu

na ekranu menjaš mi sliku

u svakoj pesmi ime ti u stihu.

 

Namerno se mojim snovima šetaš

da ne sanjam ništa drugo

ti to meni namerno

da ne pomislim na nešto drugo.