Аутор: NenaM

u disharmoniji mene i mene
samoća koju svojevoljno usvajam kao način
peva u praznoj kući o slobodi od svih
i usamljenost koja usvaja mene
( mimo moje želje)
jeca u praznoj duši o slobodi goroj od ropstva
oslušni
tebi pevam i plačem još koji čas
nađi me
dok me nisi prošao i dok nisam prošla
ističu moja vremena i strahovi
ne bojim se smrti
ne
(ionako će doći jednom)
ni života se ne plašim
( ionako će proći jednom)
sve kraćeg vremena čekanja me strah
čekani moj
dođi
ostani
( dok ne nestanem)

Govoriš draga
Rasklapaju ti se usne
Ko trešnje prezrele kad pucaju
Gledam ih ( i ne čujem te )
Gluv i u groznici
Samo bih vškom jezika da ih rastvorim
Sirup slatki niz grlo da mi se slije
Niz potiljak i kičmu
Celog da me natopi
Žeđ mi je strašna
Gorim
Grče mi se užareni dlanovi
Tvoje su dojke njihova mera
I tvoji bokovi moji dokovi
I butine carske galije
Primi me u tvoje najdublje potpalublje
Pijani sam mornar
I admiral
Sa epoletama od bradavica
I s malaričnom groznicom u mesu
Drhtim
Rastvori skut ženo
Otvori
Skladište finih tkanina
Obavij me skliskom svilom
Među crveni baršun da uronim sav
Bolesnog od tebe
Izleči me
Sobom
Od mene

u samačke sate
(a svi u danu su takvi)
kad ni stihovi ne pomažu da se ubedim
da te imam i da me imaš
i da poetska bliskost duša 
može da ispuni razdaljine između razdvojenih tela
u noći
kad mi demon ženke uzme dušu pod svoje
i kinji me jer ti nisam žena
uzmem malo barbiturata sa vinom
lako hipnotisana
i mrtva pijana
u sterilnoj postelji
u snu
vodim ljubav sa tobom
i rat sa sobom
do istrebljenja iz poezije u prozu stvarnosti
uzalud
pobedi me prokleta
prokletu
da živim od lažljivih stihova o mome tebi
i kad umirem
od istine o ničijoj sebi

Ne planiraj sa mnom sigurno sutra
Ne traži
Obećanja o mirnoj sreći “zauvek” jer
Pristaću dok me ljubiš i odreći čim se okrenem
Cigansko je i ptičije srce u meni
Mnogo neba i oluja mi treba da letim
Nema tu prostora za poetese i ljubavnice:
Mnogo puta
Poetskim radostima iz juče
Narugalo mi se uplakano ljubavničko sutra
Mili moj
Sva moja vremena su Danas
Iz dana u dan i iz daha u dah
Ko vinska mušica živim
Na trenutke
Između dva stiha i dva poljupca
Pijana od izmaštanih trenutaka ljubavi

Rešila je
Da sebe razreši greha samostvaranja pisanjem
Uviđajući da čini istu grešku kao Tvorac
Tom neuspelom zamišlju o neprolaznosti ljubavi
A da izbegne otvoreni suicid
Zatvorila se
Za stihove što su je rađali iz poetske prašine
Uzvitlane vetrovima poročnog sna o nekome
(poezija je ipak porok
kao laki opijati ili bela laž
da se zamagli teška stvarnost)
Odlučila se
Na zavet ćutanja i nepisanje
Ne bi li konačno nestala
U onom u čemu je i nastala kao njegova ljubav
U (i na) rečima

Lako bih izašla na kraj sa krajem
I ljubavi i poezije pa i samog života
Sad kad sam te prebolela
Lako bih mogla dići ruke od sebe (i na sebe)
Zašto da ne
Zar vredi trajati bez (o)sećanja
Ili bar poetskog sna o bivšem bolu
Neosetljiva
Sve sam zaboravila
Čak i kako se izmišlja pesma
Odavno
Natežem s rečima i istinom
Da ne umem da pišem ako nije o tebi
Velim mesecu
I lako bih umrla noćas
Samo da ne rasipaš taj varljivi sjaj
Po praznom listu papira preda mnom
Treba to ispuniti (bar iluzijom da sam poeta)
I lagati
lagati
Kao pas ili pesnik
Do poslednjeg stiha i daha
Lajati na zvezde
Da sam živa i da opet mogu voleti nekog
Bar u pesmama
I da mogu umreti kad hoću
A ne moći
Ne moći
Više ništa

Pesnikinjo
Postoji li išta sjajnije i lepše
Od Venere na istočnom nebu
Kad umire noć da bi rodila dan

Ne ostavljaj me
Ne prepuštaj me meni samoj
Lakoverna kao neiskusna devojčica
I nesigurna kao iskusna žena koju ostavlja mladost
Ne verujem sebi u noćima kao ova
Kad mesec srebro lije i toči
I posrebri isprepletane breze i jablanove
Učniće mi se da su ljubavnici i da se grle
Drhtavi na lakom vetru