U polensko jutro
Probudih se propupela u nagoveštaj žene
Očarana odrazom iz ogledala
Kao kožu tesnu
Odbacih svoje bezbolno doba
U korist dve jabuke zelene pod košuljom
I sitne sedefne školjke
Sa tek zametnutim crvenim biserom

Zavarana svojom (ne)moći
Kretoh putem spoticanja
I niko me posrnulu ne prihvati
Nijedna krila anđela
Ne ublažiše pad posle letova
Svi moji anđeli čuvari
Ljubav Mati i Bog
Ostali su iza vrata vremena koje sam napustila

U sumrak sebe
Suzama kajanja
Oprah sa sebe tragove grabežljivih ruku
Svih berača jabuka i lovaca na bisere
Nevina kao detinjstvo
Poslednji put se vinuh jutarnjom nadom
I polenski prah prezrle ženskosti
U padu okrunih na obećavajuće reči
Poznog vrtlara i mutnog lovca
I umreh majko i bože
Jer mišljah da je konačno ljubav
A samo je poslednji pali andjeo prste pružio
Za zrnom zdrobljenog bisera

U noći
Natopljenoj neutešnom kišom
Tvojom ulicom
Kroz špalir zidova bez vrata
Sablasna moja misao posrće
Pod avetinjskom neoskom svetlošću
Nigde nikoga
I posrnule žene su se sklonile sa pločnika
I šugavi psi lutalice spavaju
Sklupčani pod klupama bez klošara
Gde li su bar oni sa svojim krpama
(poslednja krpa sam noćas ja)
U Zaboravnom Gradu
Sve spava pravednim snom bivših grešnika
Čak i prozori
Jedan je tvoj
U nadi
Zurim u zatvoreno stakleno oko
(Ravnodušno na duh izgubljene pesnikinje
I zaboravljene ljubavnice)
Kao čavka pokislim krilom
Kuckam jučešnjim stihom o okno
Da mi se otvori utočište u tvome sutrašnjem snu
Uzalud
Ti spavaš
I ne sanjaš me više

Verovatno koračam
Čije bih potpetice inače čula sama na ulici
U mojoj glavi
Odjekuje siguran korak neke žene
Koja zna kuda i zašto ide
Neko je čeka
Tamo je
I čeka je
Pošto je raširio veš i skuvao kafu
Ne mora biti ljubav (kao sa mnom)
Život je u čekanju
I u koracima koji znaju kome vode
Ovo sigurno nisu moji
Samo mi se učinilo da koračam
I da postojim
U gradu i stanu u kom me ne čekaš
Niti je rašireno naše rublje
Na terasi sa sunčane strane ulice

Ovoga jutra
Ovo nije moj hod
Ja ne koračam ovako sigurno
Ne koračam uopšte
Ukopana u mestu za misao
Kako bi bilo moći se vraćati kući
Na tek skuvanu kafu
Pijete je sada na terasi do ulice
I ne vidiš da stojim sa druge strane
Skrivena u senci (uvek u senci)
Pogleda zakovanog za vaše rublje
Okačeno kao vesele zastave
Na bračnom karnevalu zatvorenog tipa
(strogo zabranjeno za pesnikinje i ljubavnice)
Ja nemam pravo da pokucam
Čak ni pod izgovorom da sam pogrešila vrata
Nemam ulaznicu u tvoj život
Ni izlaz iz svog

veštinom velikog poznavaoca žena
va svili moje duše
voskom mednih reči
oslikao si najfiniji batik
po tananom tkanju
umećem istočnjačkih iluminata
naslikao si simbole (ne)prolaznosti
fenikse ljubavi i olimpijske plamenove strasti
znamenja zakletve i stilizovana obećanja
i tajnim slovima između slika
ispisao si svoje skriveno ime i poruku:
pola od pola

zasenjena velikim simbolima
( i željna zvanja željena žena
ili bar velika pesnikinja)
preuveličavala sam priču poezijom
zaboravljajući na alfu i omegu umetnosti
da je velika ljubav nedokučiva slika
i da su sve velike reči samo velika prevara
prevedena na jezik poezije
osetljive na dodir oštrijih misli i grube istine
koje bi pocepale svilenu sliku o ljubavi na krpe
i ne bih se čime imala ogrnuti osramoćena
gola pod golom istinom
da ljubav ne krije svoje lice ni ime (kao ti)
niti je ima u polovičnostima
ni tvojim muškim
ni mojim poetskim

Kroz nesanice
Ptice povratnice dovikuju se u noći
Lete kroz misli te nilske laste
I kricima kidaju teško moravsko nebo
Pada po meni
Paperje ptica i stratusni stihovi
Krila nade mi niču
I ruka tvoja leptirasta me dotiče
Samo tako dlan na dlan
Kao krilo na krilo
Uljuljkuje me u san o tvome povratku
Kroz procep oblaka
Smeje se ponoćno sunce
Smeješ se ti kroz prelaz pesme u plač
Taj smeh
Preglasan
Razbija belu laž sanjanog
U crvenu istinu buđenja
Crveni tanak mlaz
Curi mi niz srce i levu sisu
I niz osetljivu na stid butinu
To moja poslednja menarha ističe
Polužena sam sada ovako suva
Gospode
Ostarela u snu (ili javi)
Ističem iz priče o ljubavi i tebi
Rasanjena
Slušam moravske (ne) povratnice u noći
I (ne)osećam
Kako leptir Monarh u mojih prsima
Rasklapa krila i odleće…

…Opet sam te noćas sanjala
I odsanjala svoju smrt
Ili život
Sad posle tebe
Ionako je isto…

Ti nisi moja mati
Čuješ li
Na pasja kola te psujem
Od maćehe gora
Zakidaš mi na svemu ko kopiletu
Prokleta da si
A bar da mogu da te ostavim kao mnogi
Kao svi koji su te voleli manje nego ja
Kojima si svetinja na rečima
Zaklinju se u tebe iz rezervne zemlje
Lepa si im i dobra
Plaču za tobom siti i pijani
Vole te
Vole…

Pljujem ja gladna na takve ljubavi
I ja te volim
Najgora i najbolja zemljo moja
Ja nemam rezervno srce
Sva si mi se u ovo malo duše u nosu stisla
Ne slušaj kad te kroz stisnute zube psujem
Ja tvoja te pljujem jer bedujem
Polizaću sutra
I zube ću pod grlo svakome
Ko se usudi da te popljuje i opsuje kao ja
I sina ću ti jedinca dati ako zatreba
I svoje kosti ću u tvoja nedra
I sve što od ljubavi imam daću ti
I kad ništa od tebe nemam
Veruj mom trpljenju
Veruj mi

Ne veruj poganim psovkama
Tvoga jezika i roda je žestoka reč
I kad te kunem i kad se u tebe kunem
Veruj mojim pesmama
Ljubavi moja
Srbijo moja
Oprosti mi
I ja sam tebi
Time što ostajem
Opstajem

“Ako ti jave ” pevao je pesnik
Očajan zbog smrti
Evo i ja pevam
Ako li ti jave da me nema više
U poljane pođi za jutra i rose
Kapatke poberi sa trava i bilja
Napij se i reci:
To su suze tvoje
Nazdravljaš mi sobom
Uplakana moja

Ako li ti jave da ne pevam više
U šumarke plave pođi u večeri
Oslušni brujanje u treptaju lišća
Od disanja tiše
Razabraćeš reči i šapat stihova
Utešnu mi šapni:
To je pesma tvoja
Još mi dušom pevaš
Raspevana moja

Ako li ti jave
Da to što se ne javljam
Ne postojim više
Ako poveruješ da s krajem života kraj je i ljubavi
Na obalu reke u noći izadji
Kad vali se slegnu i voda ko ulje
Dušu mi prepoznaj
Zagazi i reci
Velika i mirna neprotekla moja
U svemu te ima
I ni u čem me nema
Ljubavi moja

Mostovi Okruga Poezije
Između tebe i mene
Na stubovima od stihova
Gradih luk za krhki most
Kojim se prelazi ponor pozne ljubavi
I poverovah u napisano
Kao slepac okatom
Kad kaže da je vetar vidljiv i ljubičast
I da se može uhvatiti jedrima nedara
I zadržati u pesmi
Za disanja posle (iz)disanja

I zar je važno da li je istinita ta moja poezija
Sve dokle njome izmišljam da postojimo
Ako i varam samu sebe
Za utehu mi je
Zar je važno išta
Kad i rađanje
I umiranje
I taj veliki san o velikoj ljubavi
Sve je prevara
I ti i ja
Od stiha do stiha
Samo smo sanjanje dveju senki
Što mostom od slova prelaze ponore jave
U poetskom (ne)postojanju
Dugom koliko život
I praznom kao poetska uteha
Da ljubav ne kasni
I kad zakasni
Kao smrt životu
Prekratkom
Predugom
Bez tebe

mesec je cvetanja lipa
i vreme žutih polenskih padavina
poslednji put peludna
u pesmi
još samo u pesmi
u noći narastajućeg meseca
vrtložim se spiralom strasti
niz stožer sna
padam
dižeš se
iz oblaka među tvojim preponama
mlakim kišama
kani
po prašini polenske mene
prospi se
u noći opadajućeg meseca
pred precvetavanje
poslednji med cedimo
gorak
pred snegove