Аутор: NenaM

DILEMA ZA DUGU NOĆ – Nena Miljanović

Između živeti od nadanja I umreti od čekanja Kad me ni zemlja ni misao ne drže I smrt me uzme pod svoje U sumanutim noćnim satima Govorim sebi Učini čekanju kraj Lako je Lakše je dići ruku na sebe nego od tebe Sve je lakše od ovog sporog izumiranja iz ljubavi A onda me žilavi … Настави са читањем “DILEMA ZA DUGU NOĆ – Nena Miljanović”

Između živeti od nadanja
I umreti od čekanja
Kad me ni zemlja ni misao ne drže
I smrt me uzme pod svoje
U sumanutim noćnim satima
Govorim sebi
Učini čekanju kraj
Lako je
Lakše je dići ruku na sebe nego od tebe
Sve je lakše od ovog sporog izumiranja iz ljubavi
A onda me žilavi život žigne nadom
Oglasićeš se možda sutra krikom negdašnje ptice
I vratiti se na mrve izmrzle mene
Mada…
…Jesen je pozna moja i tvoja već
(Pa šta)
I inje pada po kalendarima ljubavi
I po vremenu u kom smo se kasno sreli
(Nikad nije kasno)
Trebalo je u junu života u polju pijanih makova
Ne u jesen kad venu opijati i hrabrost
I lude ptice i istrošeni preljubnici se vraćaju
U bračnih gnezda skloništa
(I šta sad)
U dilemi
Između ubiti sebe ili nadu
Oglasi se opsenarka poezija
Nagovarom da odložim odlazak i sačekam sutrašnje jutro
Sugestivnim stihovima
Uverava me da ćeš se vratiti
Skoro da poverujem da će te doneti dan…
…Duga je noć
Dovoljno duga da me odgovori od smrti
I ubedi u život
U kom su mogući letnji makovi
U snegu u nama

MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović

Već dvadeset dva meseca Mesečina mi ne nudu stih A svetli prokleta Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije Moćna Kako sam samo veštičarila Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom Po tvome napetom trbuhu Razuzdanim rečima i smelim potezima Ispisivala sam stihovane bajalice Protiv uroka moje početne … Настави са читањем “MAGIJA ZA DVA POROKA – Nena Miljanović”

Već dvadeset dva meseca
Mesečina mi ne nudu stih
A svetli prokleta
Kao sjaj sećanja na poetske bahanalije
I Valpurgijske noći kad sam mesečarila pod nebom poezije
Moćna
Kako sam samo veštičarila
Vračajući vrelim prstima kao ptičjim perom
Po tvome napetom trbuhu
Razuzdanim rečima i smelim potezima
Ispisivala sam stihovane bajalice
Protiv uroka moje početne starosti
I tvoje završne oženjenosti
Zaboravljala sam
Zaboravljao si (se)…

Već dvadeset dva dana ili veka
Na paramparčad pamćenja razbijen mesec
Nema čim više da me omami i namami mi u pero stih
Tvoji poroci su izgubili snagu
I moja magija moć
Već dvadeset dva života nisam napisala ništa
Pod svetlim poetskim nebom
Skrajnuta
Starim u poetsko ćutanje
Teže od tvoje ljubavi
Koje nema
I strašnije od pesme o njoj
Koje ima a nema je
Nema

NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović

  Noćas bih mogla kao Neruda Napisati najtužniju pesmu o ljubavi Zaista bih mogla I bila bi to poema tužnija od Pablove Jer on je bar sebe osećao I nedostajala mu je ONA koju je voleo Nedostajala je Njegovim rukama koje su je grille I oku koje je gledalo njene nepomične oči Ali Pesnik je … Настави са читањем “NENAPISANA NAJTUŽNIJA – Nena Miljanović”

 

Noćas bih mogla kao Neruda
Napisati najtužniju pesmu o ljubavi
Zaista bih mogla
I bila bi to poema tužnija od Pablove
Jer on je bar sebe osećao
I nedostajala mu je ONA koju je voleo
Nedostajala je
Njegovim rukama koje su je grille
I oku koje je gledalo njene nepomične oči
Ali
Pesnik je i posle nje imao ruke i oči
(kojim je nedostajala)
Imao je sebe
Savršeno ispunjenog čulnom patnjom
(i mužjačkim besom jer draga grli drugoga)
Ipak ispunjenog nečim
(sujetnim sobom)

A ja sam potpuna praznina
Kao pre rođenja ili posle smrti
Ruke su mi dve zaboravnosti
I oči dva slepca bez vodiča
Bar ženske uvređenosti da je
I besa što dragi sada ljubi drugu
A ljubio me je
Ljubio
I verovao i govorio da me voli
On koga sam toliko volela
Da sam srećna što nije nesrećan
Sad kad ljubi neke druge oči ne sećajući se mojih
I sluša reči druge žene a ne čini mu se moj glas
Mogla bih noćas takvu (o sebi)
I bila bi moja najtužnija o njemu
Tužnija od Nerudine

Neću je napisati
Kome i čemu bih je sada
Kad više nisam ni mala pesnikinja (poeziji)
Ni velika žena (njemu)
Ništa od svega što sam bila (sebi)
Sa njim

 

OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović

Oveštala jutra, ko haljine stare ništa sem zakrpa nemaju da nude bar kad bi sitnicom mogla da probude nadu da dan novi novo ruho nosi. Još jednom uzalud otvoriću oči u jalovoj veri da svitanje sprema povratak nekoga za koga me nema, niti će me biti, sem u mojoj pesmi. Ne bih da proklinjem prolaznost … Настави са читањем “OVEŠTALI DANI – Nena Miljanović”

Oveštala jutra, ko haljine stare
ništa sem zakrpa nemaju da nude
bar kad bi sitnicom mogla da probude
nadu da dan novi novo ruho nosi.

Još jednom uzalud otvoriću oči
u jalovoj veri da svitanje sprema
povratak nekoga za koga me nema,
niti će me biti, sem u mojoj pesmi.

Ne bih da proklinjem prolaznost ljubavi,
sve što sam volela time bih porekla,
samo bih odgovor: zašto sam protekla
i zašto usahla još pevam i čekam.

I jučešnje jutro bilo je nadanje
cedili se sati dugi do besmisla,
uveče se duša pogružena stisla,
u stih o starenju i nade i mene.

Sutra, dan će opet, istovetan ovom,
budiće se oni što imaju kome.Zažmuriću jako,
mlada i voljena, sve žmureći tako
ostaću u pesmi, tamo gde bar reči nisu oveštale.

UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović

Septembar mi je (na izmaku) I vreme poslednjih meteorskih kiša Neću da verujem Da su ti kratki bljesci svetlosti Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva A ne iz ruku Boga bačene zvezde Sujeverno Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke Još ima nade I želja Prateći stihom jesenju padalicu Poželela sam ljubav I ispunio si … Настави са читањем “UVERTIRA ZA DVE VARKE – Nena Miljanović”

Septembar mi je (na izmaku)
I vreme poslednjih meteorskih kiša
Neću da verujem
Da su ti kratki bljesci svetlosti
Samo sitno kosmičko kamenje što dogoreva
A ne iz ruku Boga bačene zvezde
Sujeverno
Ubeđujem sebe da su to nebeske poruke
Još ima nade
I želja
Prateći stihom jesenju padalicu
Poželela sam ljubav
I ispunio si mi se
Ti o kom pevam
Stvaran ili izmišljen
Nevažno je sada na kraju
Kad ostareli snovi prelaze u poeziju
I ja iz raskošnog i rodnog leta života
U jalovu i golu zimu žene
Potamnela
Ne smem da ne verujem u varku oka
O postojanju davno ugašenih zvezda
Čija putujuća svetlost je opsena samo
Smrtna
Ne smem da sumnjam u misao o Bogu
Jer samo tako mogu da pogledam u bezdan neba
I u dubine same i puste sebe
A da ne poludim pred ponorom praznine
Čuješ li me Bože
Mojim neumornim pesmama o ljubavi
Ne možete više ništa ni kad me ostavljate
Ni Ti ako te ima
Ni on ako ga je bilo
Ni život
Koji ostavljam
Umorna

ANONIMNA – Nena Miljanović

  S lakim podsmehom Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom I to malo mojih stihova poezijom Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije I recitovao pesnikinje poznatije od mene Poznate po sablažnjivosti stiha Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća Tako prostog i dobrog prema meni Kad štedre senke prospe Po ispisanim … Настави са читањем “ANONIMNA – Nena Miljanović”

 
S lakim podsmehom
Što to malo raštrkanog rastinja zovem šumom
I to malo mojih stihova poezijom
Govorio si mi o uzbudljivoj raskoši Amazonije
I recitovao pesnikinje poznatije od mene
Poznate po sablažnjivosti stiha
Ah kako sam bila žalosna zbog moga malog drveća
Tako prostog i dobrog prema meni
Kad štedre senke prospe
Po ispisanim listovima u mojim prsima
I kroz gusto granje moje poetske uzdržanosti
Povremeno se probije ushićeno sunce
I bljesne ponekom sjajnom rečju
U mojim skromnim stihovima
O tebi i poznoj ljubavi
 
Rastužena
Nisam te više pozivala na moja duhovna hodoljublja
Među crveno vresje i zlatno jesenje lišće
U tom smešnom malom šumarku duše
Postiđena
Nisam ti više govorila moje stihove o tebi
Iz straha da te jednostavnošću ne uvrede
Te moje neupadljive pesme
Anonimne kao i ja sa tobom
Daleko od zamršenih šikara tvoje tajne strasti
Prema izvikanim poetesama i vrućim rečima
U kojima se zagubila ljubav
I gde si me izgubio
 

CANTABILE PATETICO – Nena Miljanović

u resko aprilsko jutro kad satovi žure i kratak je dan nestrpljivoj da mi je mladom ti mlada žena biti sa stomakom do zuba ludoj od ljubavi da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti lepe i … Настави са читањем “CANTABILE PATETICO – Nena Miljanović”

u resko aprilsko jutro
kad satovi žure i kratak je dan
nestrpljivoj
da mi je mladom ti mlada žena biti
sa stomakom do zuba
ludoj od ljubavi
da mi je ispraćati te na posao kao na dalek put
i dramatično i dugo se opraštati na vratima stana
ljubomorna na prolaznice koje ćeš sresti
lepe i bez stomaka
da mi je kleti ih u sebi
i tražiti od tebe zakletve
da nisu
da jesam…

u mlako septembarsko veče
kad se razvuku duge senke i vreme
i sunčev kotur rumen dotakne protekle reke rub
pred zalazak i modru noć
mudroj od ljubavi
da mi je sedom seda ti žena biti
i s detetom našeg deteta u krilu posedeti
na pragu doma
smirenoj
da mi je krišku lubenice s tobom pojesti
pred počinak na jastuku tvojih prsiju
pred san
bez buđenja…

da mi je još jedan život
ovako praznoj
da mi da što ovaj nije
i da mi je još jedna smrt
tako ispunjenoj
da mi ima šta uzeti

 

(NE) MOGU – Nena Miljanović

  vratićeš se možda i biću tu sigurno samo ne očekuj ništa niti bi se meni vratio ti (onaj koji si mi bio) niti bih tebe dočekala ja (ona koja sam ti bila) ne može se dva puta u istu reku druge bi to vode bile mutne i gorke od svega kroz šta sam tekla … Настави са читањем “(NE) MOGU – Nena Miljanović”

 
vratićeš se možda
i biću tu sigurno
samo
ne očekuj ništa
niti bi se meni vratio ti
(onaj koji si mi bio)
niti bih tebe dočekala ja
(ona koja sam ti bila)
ne može se dva puta u istu reku
druge bi to vode bile
mutne i gorke
od svega kroz šta sam tekla
po rastanku
 
ako ponovo dođeš
ne misli da reka života može uzvodno
u nekom sutra
to ne bi bio povratak na početak
niti bi me našao onu negdašnju
svu od ljubavi i stihova o tebi
ne može se umreti od ostavljanja
i oprostiti ti se svoja smrt
čak i da ti je zaboravim
ne mogu ti je zaboraviti
moje pobijene pesme
koje više ne pišem
 
&
 
a možda bi moglo
ako se možda vratiš
mogla bih
mogu
sigurno

ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović

  Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe Onima Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona Svima bez trećeg oka duše U koje nikada nije stala nijedna “običnost” I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća Zelenog kao žad s … Настави са читањем “ZAVEŠTANJE – Nena Miljanović”

 
Zaveštavam svoje pesničke oči slabovidima
Slepim za lepotu sitnih svetova oko sebe
Onima
Kojima zrnca peska nisu peščana rebra Sahare
I kapi vode im nisu krvna zrnca u arterijama Amazona
Svima bez trećeg oka duše
U koje nikada nije stala nijedna “običnost”
I ne kite svoje zenice draguljima razlelujanog lišća
Zelenog kao žad s proleća
I jantarski žutog s jeseni
Svima trezvenim
Kojima svici nisu lampioni letnjih ljubavnih svečanosti
U vrtovima vilinske duše koja se ljubi sa svime u prirodi
(kao moja)
Pa obljubljena ljubavnikom mesecom u ponoć
I oplođena kapima rose u zoru
Rađam rojeve sitnih stihova
I razrojavam se za one
Koji pod kapkom ne čuvaju poklon pesniku od Boga
Suzu
Za radovanje sa svima koji se raduju
I za plakanje sa svima koji oplakuju
Evo za vas
Polažem u pesmu kao u urnu svoje (ne)srećne oči
Potražite ih sada i posle mene u stihovima
I nakapajte me pod vaše suve i uske kapke
Okitite trepavice mojom pesničkom dvostrukom perlom
(radosnicom i žalosnicom)
I ispijte mi u njoj dušu nadušak u pesmi
Kao lek
Našte vašeg stisnutog i gladnog srca
Postanite čitanjem bogati za nevidljivo
Pijani i siti od sitnica
I volite
Volite
Kao ja život i kad me ne voli
Izbledelu iz ljubavi
 

REQIEM ZA PESNIKUNJU – Nena Miljanović

  U snovima teškim za dešifrovanje I pesmama teškim za čitanje Ima me oduvek Od četvoronožnog hoda u hordama čopora Do levitacije bića budućnosti Od neartikulisanih glasova i neoformljenih misli Do telepatske komunikacije čistih umova I u svemu sam pesnik sa očima bola Za viđenje više nego je dozvoljeno Sa dva srca na dve strane … Настави са читањем “REQIEM ZA PESNIKUNJU – Nena Miljanović”

 

U snovima teškim za dešifrovanje
I pesmama teškim za čitanje
Ima me oduvek
Od četvoronožnog hoda u hordama čopora
Do levitacije bića budućnosti
Od neartikulisanih glasova i neoformljenih misli
Do telepatske komunikacije čistih umova
I u svemu sam pesnik sa očima bola
Za viđenje više nego je dozvoljeno
Sa dva srca na dve strane života
Jedno
Za sva rađanja da im se radujem
I drugo
Za sve smrti sveta
Da ih ožalim

Na javi
Ne pristajem na sebe ovakvu
Ukucanu u vertikalu vremena
Sa seæanjem na sebe iz doba Krede i Jure
I vizijom o Ja u narednim milenijumima
Svesna utamničenosti u sadašnjost
Negodujem
Htela bih biti Uvek i Svugde
Potrebno mi je da budem Svi
Od Juče koje me poriče
Do Sutra koje me ne predviđa
Vanvremenska
Lebdim u Danas
Nepomirena sa sobom
Tražim izlaz iz okvira
Načinom pesnika
Pokušavam da postojim u stvarnosti
U kojoj se ne pronalazim

Odbačena od njega
Koji je bio i jeste moje Uvek i Sve
Nevoljena koliko volim
Tražim opravdanje za svoje postojanje
I naći ću ga
U svojoj labudovoj pesmi pod naslovom
“Reqiem za pesnikunju”
Pre nego što se ubijem
Nepisanjem