Аутор: Milovan Petrović

Anđelija na svili zaspala

svoga princa u snu je sanjala.

U grudima čudna vatra gori,

princ joj reče da nju samo voli.

Šušti svila ispod mladog tela

osećanja sakriti bi htela.

Ne kriju se Anđo osećanja

u mladosti kad se ljubav sanja.

Sanja Anđa sva blista od sreće

na poklon joj princ donosi cveće.

U buketu nešto jako sija

kruna mala, vide Anđelija.

Nasmeši se i pomeri ruku

da potraži princa na jastuku,

i gle čuda, sve je ko na javi,

san je stvarnost,

kraj nje princ je pravi.

Sanjaj Anđo nemoj snove kriti

pa će ti se oni ostvariti.

Sanjaj Anđo neka telo gori,

PRINC će doći, onaj što te voli.

Milovan Petrović

Pesma posvećena mojoj unuci.

 

Proći će i ova jesen,
zima i snegovi njeni,
doći će novo proleće,
i sve će da ozeleni.

Proći će , baš sve će proći,
ko noć što proći mora,
a posle noći, kao i uvek
svanuće nova zora.

Proći će i mladost jedna,
proći bez bola i tuge,
proći će jer prošle su davno,
i mnoge mladosti druge.

Proći će i život ovaj
ma koliko neko ga voli,
proći će da bi počeo,
još jedan život novi.

***
Proći će, baš sve će proći
i novi početak doći.

Milovan Petrović

 

Okrenuh se, pogledah niz reku
ona tiho prema ušću teče,
sunce sporo za planine zađe,
nad dolinom spuštalo se veče.

Još po negde zrikavci se čuju,
toplo veče u mesecu julu,
reka lenjo poljima krivuda,
ja u sebi predosećam buru.

Nešto tamo odavno me tera,
na puteve iza tih planina,
da napustim reku i dolinu,
zar na putu moja je istina.

A istina ružičasta nije,
na tom putu gde mi mladost osta,
smatrali me večito tuđinom,
gledali me samo kao gosta.

Ja se vratih dolini i reci,
moja mladost u tuđini osta,
al’ me reka ne poznaje više
sad me ona smatra kao gosta.

Gde ću sada kad me niko neće,
kose su mi davno osedele,
shvatio sam ali možda kasno,
da se samo laste često sele.

Milovan Petrović

Ulična svetiljka svetli u noći
poneki prolaznik naruši tišinu,
ko se to noćas ulicom šeta,
i želi u tami sakriti istinu.

Istinu tužnu, istinu jadnu,
da ljubav traži za dušu gladnu.
Istinu tužnu što dušu para,
što isto boli slugu i cara.

Ulična svetiljka trepti u noći,
prolaznik šapuće; “Neće me, pa neće”,
svetiljka treptajem tiho mu reče;
“Ti samo bežiš od svoje sreće”.

Milovan Petrović

Neka me niko ne pita
za naše prošle dane,
sve lepo odnese prošlosti reka,
ostaše samo rane.

I nek me niko ne traži,
naći me sigurno neće,
ja lutam svetom daleko,
tražeći bar malo sreće.

Ja znam da sreća postoji,
i znam kako se zove,
nekad na javi srećan sam bio,
a sada kad dođeš mi u snove.

Dođi mi u javu opet,
u moj maleni dom,
ja znam da sva sreća je moja,
skrivena u imenu tvom.

Milovan Petrović

Još mesecu društvo pravim,
baš su duge noći,
sa zvezdama još drugujem,
čekam kad ćeš doći.

Pijanci me svojim zovu,
mene želja mine,
da te ljubim noći ove,
punoj mesečine.

Ti meseče druže stari,
što me gledaš tako?
ne smeši se ne čudi se,
meni nije lako.

Sa zvezdama još čekaću,
baš su duge noći,
još ne gubim nadu svoju
jer znam da ćeš doći.

Kada dođeš ti sa sobom
ponesi svu sreću,
kunem ti se mesečinom
ostavit’ te neću.

Milovan Petrović

Zanesem se, poverujem
da ćeš opet doći,
zanesem se i ne spavam
a duge su noći.

Zanesem se i odlutam
u snovima svojim,
zanesem se i čekam te
s’ istinom se borim.

Zanesem se i dočekam
budan svaku zoru,
u zanosu ne primetim
jednu novu boru.

Zanesem se eto tako
svake noći nove,
i ako mi ne dolaziš,
ja još imam snove.

Milovan Petrović

Zaspala Evropa, snom anđela spava,
i ne sluti šta se noćas na javi dešava
Buji, paji, buji, paji, Amerika peva,
buji, paji, buji, paji, a Evropa sneva.

Buji, paji, buji, paji, nezrelo derište,
pevaću ti uspavanku i ne ustaj više.
Pitali su Ameriku zašto tako peva!?;
“KAD JE DETE NEDORASLO BOLJE JE NEK SNEVA”.

Milovan Petrović

Polako ću možda nestati sa vetrom
kao što sam došao pre pedeset leta,
lagano, nečujno, krila raširiti
odleteti daleko sa strujama vetra.

Poneću sa sobom sva sećanja svoja,
uspomene, padove, maštanja i snove,
ostaviću za sobom samo koju suzu,
otići ću dalje jer trenutak zove.

Otići ću tako , tiho, iznenada,
kako niko odlazak primetio ne bi,
i nikome žao možda biti neće
al sigurno znam da biće žao tebi.

Zbog toga te nosim u visine gore,
kao svetlu tačku iz moga života,
jer sećanja lepa vezana su za te;
ljubav, radost, sreća i tvoja dobrota.

Milovan Petrović

–

Napravi još jedan korak
ništa ti faliti neće
taj korak zbog kog se dvoumiš
može te odvesti do sreće.

Pobedi svoju sujetu
i kreni napred samo
ti ne znaš a sreća možda
čeka te negde tamo.

Ostavi sve loše za sobom
i sve će vodom oteći
a taj će te korak sigurno,
odvesti ka tvojoj sreći.

Kada je konačno sretneš,
ne traži sreću drugu,
jer posle nje ćeš jedino naći,
ponovo bol i tugu.

Zato je čuvaj za sebe,
miluj je svakoga dana
jer samo je jedna sreća,
svakome obećana.

Milovan Petrović

–