Аутор: Milovan Petrović

 

 

Ako me nekada sretneš
zamišljenog u svome jadu
znaj da je samo trenutak slabosti
ja nikad ne gubim nadu.

Ako mi u oku vidiš
sjaj suze od tuge stare
to nije ništa trajno u meni
to je od dima cigare.

Ako ne odeš odmah
ništa se desiti neće
kucaće srce i dalje
naš susret preživeće.

A kada nestaneš negde
iz moga vidokruga
nestaće s tobom i seta
nestaće sa tobom tuga.

Pa ipak i posle svega
živeću za novi susret sa tobom
možda je tuga potreba moja
možda se hranim sa bolom.

Milovan Petrović

Vraćamo se kući
posle mnogo leta
u grudima praznina,
tuga, jad i seta.

U svet smo poneli

mladost, nade, snove,

a nazad vraćamo,
života reslove.

Proguta nam mladost
ta daljina kleta
ostaše nam snovi
negde na kraj sveta.

Džepovi su puni
novčanica raznih,
ali smo u duši
nesrećni i prazni.

Krasila nas mladost
kad krenusmo “gore”,
a sada nam lice
išarale bore.

***

Ma… ja tužan nisam
zbog bora ne patim
srećan sam zbog toga
što ću da se vratim.

Milovan Petrović

Noćas me ulice zovu
i mračni trotoari
ja nisam onaj isti
i nisam onaj stari.

Noćas me napolje zovu
aprilske prolećne kiše
i hleb iz pekare stare
u noći što miriše.

Stare me cipele traže
negde bi ići htele
a ja u praznoj sobi
gledam zidove bele.

Noćas bih i ja negde
al’ ne znam kud i gde,
obuću cipele stare
pa nek me one vode.

Noćas se prepuštam gradu
ulici i trotoaru,
cipele nervozno cupkaju čekaju
mene i jaknu staru.

Milovan Petrović

Neko je danas razbio čašu
zadrhta ruka jedna
i topla suza niz lice skliznu
čega je suza vredna?

Nekom se danas i srce steglo
od bola kao da stade
kuca i dalje ali se gube
njegove davne nade.

Nekom je magla prekrila polja
sakrila lepe vidike
nekom su danas umesto jave
ostale samo slike.

***

Ustani samo izbriši suze
i magle imaju puteve svoje
padovi ostaju daleko za nama
usponi … usponi samo se broje.

Milovan Petrović

Spajao je stari most
obale daleke
spajao je Savski most
nas dvoje kraj reke.

Približio most je dugi
zajedničke snove
pomogao da maštamo

noćima do zore.

Spojio je stari most
dve obale Save
dok u Šapcu čekao sam
jedne oči plave.

Mladost prošla, Savski most je
još na istom mestu,
zaslužio starina je
jednu svoju pesmu.

Još most spaja mlade

još se oni vole
još sanjare još maštaju
još čekaju zore.

Milovan Petrović

 

 

Ako je greh moja ljubav
što tebi nesebično dadoh,
ako je greh onaj trenutak
kada na ludi kamen stadoh.

Ako su greh sve moje noći
i s tobom blažena spavanja,
da li su greh i sva moja,
tebi bezuslovna davanja.

Da li je greh i ona sreća
u zoru kada se budim,
kada mi osmeh ukrasi lice
i kad sa tobom zarudim.

Možda je greh i tvoja reč
u zoru; “ljubavi moja”,
možda su greh, neko će reći,
i sjajna dva oka tvoja.

Ako je sve ovo greh
život je bojen bojama sivim,
ako je sve ovo greh
ja više ne želim da živim.

Milovan Petrović

 

 

 

Krajputaš jedan
obična stena,
izbrisana slova
dletom vremena.
Šta li to krije
ta stena stara,
čiji se junak
baš tu odmara.
Godine mnoge,
vetrovi, kiše
krajputaš stari
malo iskriviše.
Prkosno nadgrobnik
i dalje stoji,
godine usamljen
kraj puta broji.
S’ istočne strane
uklesana slika
mladoga momka,
srpskog vojnika.
O zemljo moja
kad bi se znalo
koliko je mladosti
za tebe palo.
Koliko zaplaka
zbog toga snaša,
bila bi zemlja krajputaša.
Okićena zauvek
vencima slave
slavila bi svoje
sinove prave.

Milovan Petrović

 

 

 

Sutra će opet kiša
javljaju vesti u pet,
novi se virus širi
preti da uništi svet.

Ratovi svuda se vode
ubiti sad nije greh,
kada se mir pomene
nastaje opšti smeh.

Bogatom bogatstva malo
za sebe čitav bi svet,
najbolju cenu na svetu
postigao bajonet.

Dece se previše rađa
bogataš se boji tog,
moraće to da spreči,
umišlja da postao je bog.

Rudari štrajkuju negde
za veću koru hleba,
bogataš odluku doneo;
pobiti “stoku” treba.

Danas na ovom svetu
radnici i nisu važni,
smanjimo natalitet
rekoše bogovi lažni.

Milovan Petrović

 

Valjevska Gračanica.

Mart mesec 2016-te godine.

Nabujale reke u proleće
izlila se korita po svuda
mutna voda polja poplavila
potopljena moja rodna gruda.

Već danima kiše ne prestaju
i nebo se otvori nad nama
kiše liju, te nebeske reke,
ko se igra Božjim slavinama.

Prazna sela vodom potopljena
niodkuda tu pomoći nema,
sela prazna zaseoci prazni,
o Srbijo da nije po kazni?.

Mnogo si se Bogu zamerila
što se nisi njemu pomolila.
Što ti crkve odavno su prazne,
zar se pitaš zašto tol’ke kazne.

Tonu sela, Gračanica tone,
to anđeli hoće da je sklone,
da je sklone ako nam ne treba,
zato kiše padaju sa neba.

Pomoli se moj narode Bogu
i napuni crkve svekolike
Bog će tad nam grehe oprostiti
zavrnuti slavine velike.

Milovan Petrović

Pesma posvećena Valjevskoj Gračanici.

 

Bledi se mesec za oblak sakri
tišina zvukove kuša
čovek se jedan peronom kreće
u ruci uvela ruža.

Vozovi njegovi odavno prošli
čekao dugo u noći
od dugog čekanja i ruža svela,
neko je trebao doći.

Latice svele vetar sad kida
pijanci u san tonu
našeg čoveka još nada drži
pa šeta po peronu.

Mrtva tišina bolno ujeda
dok tako napeto sluša;
“Ona će doći, znam da će doći
… inače gde će joj duša”.

Sporo prolazi vreme ko večnost
vetrovi grane lome
ostaše bele latice ruže
u noći da krase perone.

Senka se jedna pred zoru gubi
napušta peron i prugu
ostala svela ruža na njemu
sa sobom odnese tugu.

Milovan Petrović