Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

TRINAEST… Marina Adamović

Probudila se kasno. Bio je petak, 13, godina 13. novog milenijuma. I šta? Pogled joj se zaustavio na satu – 13:13. Mirno je ustala, umila se, očešljala, lepo obukla, bacila pogled na stan i pala na krevet, pa zaplakala: „Ovo nije moj svet!“ Širom otvorenih očiju, dugo već, posmatrala je ljude, događaje, stanja, i najčešće bi zažmurila do bola potresena time što vidi. Govorila bi: ’’ Svi ćemo završiti na isti način, zašto onda toliko isticati razlike, surovosti? Eto, imam već sto godina. Možda ne izgledam tako, ali, imam ih. Doduše, tu su dve ličnosti: jedna, koju mnogi prepoznaju i druga, koja njome upravlja. Prva želi da bude vedra, aktivna, društvena, druga je slična orlušini – sve razgleda sa udaljenosti, nikada se ne osmehuje, samo kruži i hladno gura svoju žrtvu u ponor. Kad prva zacvili i zamoli za pomoć, druga se umorno zavuče u jazbinu i promrmlja: „Ma, od koga je tražiš, vidiš li nekog normalnog? ’’ Vreme teče. a ne ističe nikakve opomene. Ono lagano ostavlja tragove na licu, kosi, pokretima, ali duša ostaje ravnodušna dok ne dođe do posebnog izazova. Činilo joj se da je tako dugo bila pod vodom i da ju je iznenadni hladni talas izbacio na površinu. Nije više raspoznavala svoj ni tuđe glasove. Nejasnom divljinom odjekivao je taj strujni udar. Nikada ga ranije nije osetila. Mutio je sve što je dolazilo sa strane. Reči ljudi ličile su joj na monstruozna bića koja žele da joj se zariju u srce i usmrte je. Zato je neprekidno, u sebi ili naglas, ponavljala izraze na jezicima kojih se jedva prisećala da bi im zavarala pristup. Vrata, nekada širom otvorena za svačiju dušu, zalupila su se treskom. Ali sitne pukotine na njima plašile su je. Nije mogla podneti da bilo šta prodre. Vrzmala su joj se po glavi čudesa, ali sve se svodilo na neizmernu želju da zaboravi već viđeno i opet zaspi. Ipak, brzim, usmerenim pokretom dohvatila je najjači marker u sobi i, na interesantnoj podlozi, ispisala: “PRODAJEM NAMEŠTAJ “. Kada su prvi susedi videli šta je zalepila na zid kuće, začuđeno su je zapitali: “Ej, šta je to? “ “Ništa, prodajem…odlazim za Australiju. Jedva sam dobila dozvolu za useljenje. Drugarica mi je tamo našla posao.. “ “Ma nije moguće! “ “Da, da…pričaćemo o tome drugi put…umorna sam. “ Oni su se pogledali zbunjeno, ali ništa više nisu dobacivali. Ne može se reći da malčice nije uživala u svojoj glumi. “Da, i to sam JA.“ Pošto je bilo puno zainteresovanih, kuću je ispraznila za pet-šest dana. Ostao je samo PC, TV, bojler i šporet. Isprativši i zadnjeg kupca, odahnula je: “Sada ćemo živeti po svojim pravilima. Gotovo je. Živeo 13! “ Za nekoliko minuta zaspala je u vreći.

UNUTRAŠNJOST …. Marina Adamović

Neko je pokucao

neko je ušao

neko je prišao

kada bih znala ko…

(Tišina je šapat davnog sećanja)

neko je preskočio klisko pitanje

napuštajući par kvadrata

moga postojanja i

zalupio vratima

tako jako da se kuća

i dan-danas trese

Sada sam ubeđena da je greškom

otišô u moje glavno JA

ne bi li sa kućom,

istovremeno i ova druga

podrhtavala

BLEDA KRV —- Marina Adamović

Starac se nasmejao,
podigao prst do čela,
spustio ga,
razvukao usne

do
zapada.

Deca su ga videla.
Deca su se smejala.

Starac je pratio senku senke.
One su uzvraćale radosno.

Blagi pucanj,
bleda krv.

Jedno je dete pustilo bradu,
po čelu je dlakama pisalo:

“Živote, živote, i smrt ti se smeje,
čuješ li, gluvi ?”

Da.

SEĆANJE —– Marina Adamović

Sećah se dana kad sam se smejala
Sećah se noći kada sam spavala
Sećah se grada u kom sam živela
Jednog čoveka koga sam volela
Sećah se groblja i puta do rupe
Kad su svi stali, ja sam i dalje
Pamćenje sam izgubila
Izgubila glas uspomena
Sećam se samo
da su dva krsta pala
posekla me i
postala nevidljiva
kao ja

SUDBINA—— Marina Adamović

Pazila sam da ne zgazim mrava,
(zgazila sam)
Sela sam na kamen i razgledala
(zgaženoga)
Kako proći ovom stazom,
a ne ubijati stopalima ?
Nemoguće. Ne.
Sedeću gde sedim,
moliti za oproštaj
i pokopati uz ritual
Kada padne noć,
ja cu pasti od umora,
a sutra,
moliti se bogu mrava
za sve brze u ranama,žilama,
(otrujte me, ugušite!)
i hiljade pogaženih mojim mrtvim plećima
(nije sve u stopalima!)
Hej, bog se već smeje glasno
“Tako nam je suđeno,
izjavljujem,
eto,
eto, tako”