Аутор: poetessa

Rođena 1962. godine u Nišu. Studije francuskog jezika je započela na Filološkom fakultetu u Beogradu, ali je nastavila studije prava u rodnom gradu. Poeziju objavljuje u elektronskim i drugim časopisima i zajedničkim knjigama. Objavila je štampane zbirke pesama "Curriculum vitae", "Psihodelija minijature", "HAIKU", zbirka kratkih priča "Smrt prijatelja", kao i nekoliko elektronskih knjiga. Članica je Društva književnika i književnih prevodilaca Niša , član i Udruženja pesnika Srbije i CG, Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika ralaca i umjetnika "Nekazano", Humanitarne fondacije Humanost bez granica kao Posebna akcija Banka dobročinstva). Živi i stvara u Nišu.

BIT —- Marina Adamović

To što me je bolela glava,
što sam slomila prst tražeći
maramice u mrklom mraku,
što su najavili rat u susednoj zemlji,
što je izgorela fabrika za izradu
automobilskih guma,
što je struje bilo u sasvim
desetoj zgradi,
što nemam snage da izgovorim
nijednu reč,
nisam registrovala.
.
Ove noći, dete spava mirno.

POLA VEKA —- Marina Adamović

Na klupi u parku, sedelo je dvoje mladih.
Nešto su tiho pričali. Kada su zaćutali,
on je pogledao nju, ona njega.
Zatim, on je okrenuo glavu na drugu stranu,
ona je svoju spustila u krilo.
Privuklo me je ovo dešavanje.
Prišao sam bliže. On je ustao i otišao.
Ona se nije pomerila.
Stupio sam još korak-dva napred.
Nisam ni disao. Već se veče spuštalo,
zatim noć bez ijedne sijalice u blizini.
Šta će biti sa devojkom?
Samo sam gledao i razmišljao.
Ko zna kolko se dugo ovo odigravalo?
Najednom, osetih usporeno svitanje.
Odlučio sam da joj priđem sasvim, ali:
nije bilo devojke, nije bilo klupe, ni parka, ničega!
samo lupanja srca od pre pola veka.

SUDBINA —- Marina Adamović

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”

LEPOTA NERAZUMEVANJA —- Marina Adamović

Pesniče dragi, opčinjavaš me..
znaš?
Šta sam postigla u životu? Šta?
Rodila se, umirala, et cetera, et ce
te
ra
po uobičajenom toku bitisanja..
ali
sada sam konačno shvatila
ništa se na dâ ob-jas-ni-ti
ništa
sem slabog drhtanja tla
pod kojim smo

ti
i
ja?

ili
ne mogu nam opisati
ali i
opčinjenost
drhti!

tajna je tajna nad taj
nama -a reč je grob?
Da

SUDBINA

Pojavih se na određenom mestu
u nepogrešno vreme leta.
Rekli su mi: “Čekaj.”
Jesam, jesam, bez problema.
Posle više čudesnih sati
ustala sam i krenula.
Na to su mi ponovili:
“Čekaj, čekaj, molimo, sačekaj.”
“Sve je u redu,
oprostite, čekam.”
Sledećeg dana,
repriza prethodnog.
Jasno je, jasno,
ja sam nestrpljiva.
Zabavljam se, vadim misli,
dobacujem ih drugoj strani.
Onda sam videla redove ispred
i nekoliko istih grupica iza.
Učtivo sam pitala:
“I vi čekate nešto?”
Skupa je odgovorilo mnogostru
ko čuđenje jedine mene:
“Da, tebe, tebe,
nastavi, plači.”

NE PAMTIM, NE

 

Ne pamtim ljude
ni događaje
najslabije one
što su mi pružali ruke i
odigravali se najinspirativnije

Suši se trava
i lišće vene
a
ja
još ne vidim ništa
osim što
nazirem da-
kopriva
peče
i ukazuje
na…

bila si
ostala
tama-nad
-tamama
ni sebe nisi upamtila
da
da
iz glupog
poverenja
u šta? kog? Tog???
oh…
nečega se sećaš…žao mi je
žao
bu-da-la-naj-mrač-ni-ja
ja

kamin(n)gs