Аутор: Ljiljana Tamburić

У НАМА ЈОШ ЦВЕТА БЕЛА ЉУБИЧИЦА

Свет је мало место, у свемиру скрито
и у њему душе што се вечно траже,
ништа није тако, стварно, истинито
као кад ти неко, да те воли, каже,
па ти се отворе златна рајска врата,
из срца полете ластавица јата.

Тако је и нама у младости било,
на два краја света чекасмо се дуго
изнад нас се једном небо отворило,
па нам тихо шапну – До виђења туго!
Кренусмо ка месту, где ћемо се срести,
где ће нас судбина незнана навести.

Нашли смо се онда, под облаком белим
са кога је вила просипала цвеће,
ко лептири полетесмо једно према другом,
ти тренуци беху за нас пуни среће,
тада ти припадох срцем својим целим
само да те волим од тог трена желим.

Постао си јутро што ми сан прекида
и вечерња румен што ме нежно грли,
ноћна жудња што ме успавану кида,
зрак сунчани што ми у пољубац хрли…
Постао си лађа којом кроз дан пловим,
биће што ме воли и које ја волим.

Постала сам тада део твога бића,
снага која држи твоје тело јаким,
храна души гладној, место јела, пића,
ваздух од код живиш са уздахом сваким…
Кажеш да у мене, ко у Бога гледаш,
у руке би моје, живот свој да предаш.

А небо над нама златне звезде сипа,
додаје нам боре и седи нам косе,
године нам ниже, ништа нас не пита,
месечеве мене осеке нам носе…
У нама још цвета бела љубичица
док нам кости ломи, старост- бесрамница.

Љиљана Тамбурић

БЕСКОНАЧНА НОЋ

Разапети Исус гледа са купола манастира
како туђа нека војска у светиње српске дира
са дланова крв му капље на зидине освештане
моли оца да да веру и подсети на праштање
напаћени народ овај да замоли за стрпљење
док из ноћи бесконачне не стигне им избављење.

А снага на издисају, бори се са мрклим мраком,
само слике понижења долазе са зором сваком
слобода се мери кратким погледом до краја села,
на пушкомет од авлије заробљена радост цела.
Није овај народ вичан да од других тражи помоћ
убија га и сатире разапета црна поноћ.

Нема сунца, ни месеца да раздане ову таму
оставише на Косову своју децу, свеци, саму
под опсадом непознатих назовимо мировњака
под чизмама њиховим се ломи млада српска травка.
А вукове, бесна псета, кад заурлају у поноћ
ослободе па хушкају – не треба нам таква помоћ.

Неизвесно и сво црно, сутра, чека на буђење
хоће ли се избрисати онда ове тесне међе
могу ли нам опростити кости наших најмилијих
под здробљеним споменима где се душа жива вије.
Обилазе важни људи, тобож хоће да измире
ал никако да нам врате, извор, српство где извире.

Бесконачна ноћ нам грли већ одавно гнезда празна
питамо се дал смо криви чему ова тешка казна
ко поломи снажна крила нашим силним орловима
да ли плачу градитељи цркава и манастира.
Види ли се крај на путу злоби лажи, нељудскости,
ил ће навек свет да глође слободарске српске кости.

Љиљана Тамбурић

UZALUD U NEBO GLEDAMO

Ugašene su odavno
svetiljke naših svitanja
i odgovori su zanemeli
na nekad važna pitanja…
Utihnuli su koraci
besciljnih kišnih lutanja,
davno zamreše u nama
gugutava šaputanja…

Ostaše da trče ko senke
olako data obećanja,
oglasiše se iz mraka
neshvaćena nam ćutanja,
padoše davno u zaborav
crteži planova i nadanja,
nestaše ideje o tome
čime se lome stradanja.

Prekri nam prašina osmehe
na nekad lepim slikama,
izbledeše lila boje
na suvim perunikama…
U grudima se nerečene
nebitne reči taložiše
čuvasmo predugo sećanja
dok se godine množiše.

A sad se pitamo gde smo
šta nas je prazninom zasulo…
Negde se usput nemarno
životno biserje rasulo
stihovi, da smo živeli
zvezdanom prašinom se pisali
u hodu su se tragovi
nošeni vremenom brisali.

Uzalud u nebo gledamo
dok odgovore čekamo…
Poslednje kapi iz srži
sa suvih dlanova ližemo,
po pepelu sivom i hladnom
nemarno prstom pipamo
i dahom što se gasi
feniksa u vazduh dižemo.

Ljiljana Tamburić

ЈА НЕМАМ СРЦЕ ЗА БАЦАЊЕ

Била сам
јака корњачина кућа
која је у себи крила
златне полуге.
У тим би одајама
по некада само чула лако, бојажљиво корачање
испод оклопа се крила,
молила се и понављала:
-Боже, ја нисам добра вила
и немам срце за бацање.-

А оно је шапутало тако-тихо,
ко жубор још нерођене воде,
вибрирало коморама,
у крви се давило
док је у њему куцкало било
и титрало некако мило…

Доста су ме вукле струје
и у белу пену ме пениле,
превише олуја
моје је прозоре ломило.
Зашто се само на мене
одвезано зло окомило
и све муње разуздане
на моје груди устремиле?

Понекад у глуво доба,
савест ме тихо успављује
каже ми – Ниси крива-
док брише ми из грла грцање,
а ја се постидим себе
скривајући делиће поноса.
Из мене се чује кукавичје клицање
и стиша се као смрт хаоса
док кријем под челом порицање…

Ја немам више срце за бацање!

Љиљана Тамбурић

МАГИЧНА ПЕСМА

Под овим шареним Небосводом
кад праскозорја сићани сати
у мимоходу међе прескачу
питам се да ли Песма се везе
у сребрном меком срмовезу
или је крпим к’о крпењачу.

Ја бих плаштаницу да осликам
од прозрачности Бога и Неба
на перу белих Анђелских крила…
Красноречивост у рам да ставим
што ниоткуда иза граница
чистим лиризмом трепетом свира.

Ах, у ово бих бремешно време
богохулних мрачних сновиђења
створила магичну Песму малу
што својим вибратом и безгласјем
може да вришти ниоткуда
и ехо потопи у бескрају.

Неиздрж неки оловку ломи
док мисли несвикле том задатку
вуку ми стихове у тишину…
О, Песмо…Немој… Непрочитана
да скријеш се мртва и постиђена
у неку мрачну нигденигдину!

Љиљана Тамбурић

Косач

Био је срндаћ с’ погледом вука
С’ ногама јаким и снажних сапи
Носио гене деде хајдука
И срце које за срећом вапи.

Ујутру мајка, уз парче хлеба
У џеп му жуту јабуку стави
И каже- Сине ноћ је далеко…
Немој да лежиш по влажној трави!

А он на раме окачи косу
И малу торбу са брусом танким
Крене у сусрет првом откосу
Поздравља птице осмехом слатким.

Полеже трава под јачом силом
Миришу биљке на прву росу
Он црта редове као свилом
И крати ливади пребујну косу.

А кад у подне затитра ваздух
Поравна шакама грудве у хладу
Обрише јабуку о влажни пазух
И загризе је као награду.

Залегне под крошњу дивљаке крушке
Уморне руке стави под главу
Хладовина стеже га оберучке
Топло се небо на њега свали.

Ливада живне, почне да дише
Цветним се прахом скакавци гуше
Успавани косач цео мирише
На зној и гњиле оскоруше.

Уморно тело у сну се грчи
Сања олују, облака пролом
И оца како од куће трчи
Да се побије са првим громом.

Из сна се тргне, протегне ноге
Избруси косу, у шаке пљуне
Сети се из снова непогоде
На пос’о јурне к’о младо јуне.

Ја га познајем баш из тих дана
Кад голобрадо бејаше момче
Сада му коса неоклепана
А многа лета снагу му коче.

Ево га седи на прагу куће
Брише зној са чела орошена
Ту га затекне ново свануће
А ливада му непокошена.

Љиљана Тамбурић

ИЗМЕЂУ ЖИШКЕ И ПЕПЕЛА

У ноћи пурпурног месеца, уз вино и блуз што убија,
сретоше нам се погледи к’о два злочинца у ћелији…

Из мене побеже Газела, с’ очима невиног анђела,
спадоше, крила ми бела, у ватру жарког заноса.

Бедра су моја узаврела, постала део твог тела,
прсте сам танке, међ’ твоје, несташне прсте уплела…

Рамена сам ти љубила, к’о да сам пијана невеста,
ти си ми скупљао косу, што се по теби расула.

Додирнуо си ми образе, док сам пред тобом црвенела,
у грудима нам је олуја, од жеље и страсти беснела…

Под ноге, маске смо бацили, испод нас земља је горела,
а прошао је тек трептај, између жишке и пепела.

Љиљана Тамбурић

KAKO SE POSTAJE PESNIK

Kako se postaje pesnik?
Pitanje teško… I često…
Jer pesnik je čovek – svitac- što nema svoje mesto.
On od malena luta, da sve na svetu vidi,
Njegovo srce za novim i nepoznatim, bridi…

Rodi se kao pesnik, a da tog’ ni svestan nije,
sa sobom ratove vodi, s’ mislima bitke bije,
svet oko sebe gleda, sve mu je, lepo i sjajno,
sledećeg dana, se pesnik, oseća malo, očajno.

Pesniku, slike se razne, ispred očiju pletu…
Teške životne staze, kroz pesmu predstavlja svetu,
kad se zavesa digne, na pozornici života,
pred njim se odvija bajka, Il’ teška, smrtna golgota.

Šta tada u sebi nosi, to pesnik, nikada ne zna,
rađa se pesma nova, pomoću carskog reza,
pa bole rane… I duša, kida se na dva dela,
a čedo… Čedo je sreća i vasiona cela.

Ne možeš postati pesnik, ako se trudiš i mučiš,
nije to neki zanat, koji kroz život učiš…
Svetlost je to, iz grudi, koja sija dok dišeš,
kosmički prasak što bljesne, kad pesmu novu napišeš.

Kako se postaje pesnik?
Pitanje bez odgovora…
Pesnika rodi majka, dok se razdanja zora,
suđenice mu dušu, udahnu istog časa
i zasade dahom seme, koje iz njega klasa.

Ljiljana Tamburić

DAR NEBESKI NA ME PADA

Zauzdale zvezde tamu, pa kočije nebom viju,
ugledale mene – samu, kako misli, san mi piju,
pa s’ kočijom dojezdile, kutiju mi snova nose,
u nju poklon ugnjezdile, umotan u
vlati kose.

Ruke pružam prema nebu, gore vidim muza jato,
Kaliopu, Euterpu, Melpomenu i Erato,
Polihimnija se ljuti, ocu Zevsu, molbu šalje,
dotakli se naši puti, pa bez nje ne mogu dalje…

Povede me, pa me pusti, dar za liriku mi daje,
okrenu se pa izusti, – U stih pravi, život staje!-
Zvezdani se poklon tada, ispred mene sam otvori,
dar nebeski na me pada, vasiona pesmu stvori…

Napisah tad reči ove, bogovima se poklonih,
uplovih u slatke snove, pehar sreće sebi dolih,
zapisana pesma osta, da me budi u svanuća,
od Boga je i to dosta, za naredna sva usnuća.

Ljiljana Tamburić

KOREN BOLA

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
još je rano da sažimam, ne bih hteo ni da delim…
Učili me u detinjstvu, da bol svoj sa sobom nosim,
u bogatstvu i u ništvu, ne ponosim, ne prkosim…

Učili me da jak budem, da čvrsto na zemlji stojim,
da ne hvalim, da ne kudim, zahvalim se što postojim…
Da mi kuća crkva bude, gde ću Bogu da se molim,
gde ću orat’ svoju grudu i pogaču da osolim.

Učili me da je nebo, nad Krajinom najplavije,
i kad, nekad, otud htedoh, to, rekoše, dobro nije.
Jer planina takvih nema, takvih reka, takvih ljudi,
-Kao voćka od kalema-, rekli su mi, -i ti budi…-

Učili me da su ljudi, tu, da jedni druge vole,
da su razne ljudske ćudi, da nepravde svakog bole.
Da Srbija u Krajini, čuva se k’o malo vode,
da se pazi i baštini, da iz duše nam ne ode.

Deda mi je ispričao, što je njegov deda njemu:
-Krajinom se svak dičio, jer je bila branik svemu.
Otomanski osvajači, tu su među postavili,
krvoloci i zlotvori, tu živote ostavili.

Krajišnici su junaci, kakvim nigde premca nema,
njihov moto uvek glasi, -Kad se gine da se pjeva!-
Od Turaka branili su, svu Evropu, pola sveta,
a onda su proterani, ili bili laka meta.-

Ubijaše decu, žene, da nam seme ljudsko zatru,
da unište naše gene, bacali su nas u vatru…
Zatvarali u logore, pa terali u grobnice,
al’ od svega još najgore, baciše nas van granice…

Ostade nam zemlja draga, Dalmacija, Kordun, Lika,
u rukama tuđeg vraga, pod čizmama bojovnika.
Pa Zapadna Slavonija i Banija, zapaljena,
Eh, Krajino, rano moja, nikad više zaceljena.

U “Oluji”, sramnom činu, moji snovi srušiše se,
deda dragi tad poginu, spašavajuć’ glave naše.
Na traktoru kod komšije, ja se zgrčih pod ceradom,
i sada mi srce bije i još živim sa tim jadom…

U dušu se strah uvuk’o, sve dalje mi kuća osta,
a kada bi nebo puklo, života mi beše dosta.
Zlotvori nas oteraše, ukradoše našu bajku,
nekom oca tad zaklaše, Il’ na pragu staru majku.

Zavičaj nam posta groblje, tuđe noge njega gaze,
Al’ naš narod nije roblje, ne trpimo mi poraze.
Život onaj iz detinjstva, u meni još ključa, buja,
ne može mu niko ništa, ne ubi ga ni ” Oluja”.

Četrdeset samo imam, a za sobom još vek celi,
prođe mnogo leta, zima, rana neće da zaceli.
Na obući što donesoh, ono malo rodnog praha,
po Srbiji ga raznesoh, al’ u meni nema straha…

Sa trinaest već odrastoh – podelih se tad na pola,
do čoveka ja porastoh, ali čuvam koren bola:
Srbijom mi noge hode, u očima mi daljina…
Misli, srce, tamo vode, gde mi ostade Krajina!

Ljiljana Tamburić