Аутор: Jovica N. Djordjević

Ne dam da mi ruše ovo malo duše
da mi um skrnavi podla reč im prosta
da mi svetu kulu zlotvori poruše
to zrno ljudskosti što od mene osta

Ne dam mili rode podli da me vode
ni ti da mi kroje put vere i časti
isturiću grudi pred vetrom slobode
pred hordom mi obraz nikad neće pasti

Uzalud vam glave krase krune slave
kad za malo časti mora duša krasti
i pod zlatnim plaštom kukavičje slave
lažni simbol moći mora jednom pasti

Svoju kulu gradim moćno seme sadim
krv mu svoju dajem mesto malo vode
dok zidovi rastu seme s neba vadim
tamo gde još krotki svetim putem hode.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.02.2026g.

Sa planine svete proderah se glasno
na pogani živalj bezbožan i truo
da se vapaj krotkih svetom čuje jasno
al’ eho se vrati nerazuman, tmuo

Što pade tišina na pleme nam gluho
zar glad nas ne uči što razum ne znade
da l’ poljima niče trulo seme suho
da gladnima tanku koru hleba dade

Sada zemlja stenje pod teretom greha
pusto polje naše oganj pratnje guta
ukorenjen mržnjom a ne salvom smeha
izgubljeni eho mutnom vodom luta

Do poslednjeg daha u sebi sad žalim
što ne viknuh jače snažnije i grublje
da planine svete rečju ja zapalim
da probudim ljudima čovekoljublje.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
07.02.2026g.

Što se crne ptice u grudima gnezde
pa kidaju mučki tanane mi vrce
što mi u tišini gasnu sjajne zvezde
tamo gde je nekad kucalo mi srce

Iz tame me patnja bez očiju gleda
duša bolno cvili pod teretom stega
misao mi svaka ranjena i bleda
kao nežna srna uplašena bega

Što me život satre,do gola me skide
te mi nežno srce kao kletvu dade
zar se bludni gresi kao rune vide
pa mi zbog njih ptice grešnu dušu vade

Iz uma se nižu vrce i iverje
pa ne mogu sjajnih zvezda da se setim
iz tela mi niče novo crno perje
sada svetom kao crni gavran letim.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
31.01.2026g

Usahle su reči na izvoru duše
utrte duboko u prestolu greha
granice ka paklu ko kegle se ruše
pusto je u srcu, nema više smeha

U grudima kipti reč neizrečena
kano miso kleta krstom okovana
senke nemo kleče bez glasa,imena
ko nevina duša bludom otrovana

U pepelu noći čuči mrska tama
sa licem proroka, prokletstva i greha
opijena strašću leži gola, sama
kao tihi vrisak bez zvuka i eha

U zgarištu jutra oči mi se bude
sa poda mi mašu ispijene flaše
razbijene čaše za krivnju mi sude
što bez dobrog vina zanavek ostaše.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
24.01.2026g.

U stradanju svome ugledah ti lice
bljesnu tihi zračak potonule nade
dok me život lomi grubo, nemilice
ti okrenu glavu ruku mi ne dade

U tišini srca gasnule su ptice
što su nekad snile prolećne balade
na gitari staroj naprsle su žice
u grudima bol se već polako krade

Kao staklo duša slomila se tada
i u prah se snovi rasuše bez glasa
ostah sam na pragu vlastitoga jada
u tami bez puta, bez svetla i spasa

Sada pružam ruke ka večnosti hrlim
Dok me senke zovu gde glasovi ćute
kao staru ljubav tamu da zagrlim
da je nežno milo privijem na skute

autor
Jovica N Ðorđeviċ
17.01.2026g

Ni svetla, ni iskre zoru da zarudi
ni daška od vetra livadom da pirne
nigde srećne slike srce da probudi
ništa,baš ništa dušu da mi dirne

Čujem kako reže zli kerovi rata
zadojeni mržnjom,žedni ljudske krvi
kidišu na dete,majku,oca,.brata,
u bezumlju mraka sav živalj se strvi

Dim zatvara nebo, vatra zvezde skriva
na zgarištu tama u tišini spava
istina se gubi,pod krvlju počiva
gledajuċi tela otkinutih glava

U pepelu snova pravda nema glasa
dok istina ćuti čizma krotke gazi
u molitvi verni traže slamku spasa
dok zver u čoveku istine se pazi.

autor
Jovica N.Đorđević
10.01.2026g.

Gde te draga noćas vode preko vode
u haljini beloj pod velom u tamu
što ti mladu dušu drugome odvode
kad još našu nisi prebolela ranu

Šta ti duša sluti dok muzika ćuti
dok ti cvetak beli na haljini kače
da li ti neverstvo nežnu dušu ljuti
il’ ti mlado srce od jarosti plače

Da l’ se setiš mene kad povorka krene
pa ti na tren srce mlado zatreperi
da li ti i nada tad poslednja svene
pa iz oka teku majušni biseseri

Ako te zaboli dok te drugi voli
nek ti duša krene tamo gde sam bio
staviću na ranu bolni grumen soli
jer sam zbog te rane svoju mladost pio.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
03.01.2026g.

Ogorčen životom ostadoh bez glasa
dok čestit čovek u blatu tiho trune
gde laž se kruniše krunom zlatnog klasa
pa istina slepa čestitoga kune

Poštenje gladuje pod senkama vlasti
gde zlurada moć se bahato uzdiže
um poslušno kleči pod naletom strasti
pravda sklapa oči dok muljem gamiže

Znanje služi glupom bez stida i časti
gola laž se ceni,kao zakon piše
dok čista vrlina mora mučki pasti
pod senkama crnim zanavek se briše

Snaga tiho slabi,pod jarmom se koči
vera nemo kleči pred mračnim idolom
nova svetlost dana u tamu se toči
dok mrak krsti ljude lažnim oreolom.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.12.2025g.

Gde bejaše ljubav, gde smo srećni bili
sad ugarak crni pred večnošću gasne
suzom često kvašen ne gori već cvili
usamljeno tinja u večeri kasne

Još šapće mi vetar kroz grane što vije
da pamti tvoj osmeh i poljupce blage
al’ srce se stidi dok zaborav pije
sećanje na tebe, tvoje oči drage

I senka što lebdi nad nama bez sjaja
u kapima jutra bez slika i boja
tad duša se seti tvojih zagrljaja
jer zna da si negde, al’ ne više moja

Tu na mestu starom gde smo nekad bili
tamo gde smo sebe jedno drugom dali
nek kamen od tuge sad bolno zacvili
nek ugarak mali niko ne zapali.

autor
Jovica N. Ðorđević
20.12.2025g.

Što mi vetar granu ruži zalomio
da joj cvetak nežni sad prekriva inje
zašto zračak sunca nije kraj nje bio
pa ga cvetna svila sad nemo proklinje

Što mi zoru sakri teški oblak sivi
kano žedna neman rasu se po duši
kao katran crni prosu se po njivi
da mi ružin koren bezdušno isuši

Što u mome srcu tama se ne gubi
nit u tajnom vrtu cveta nada mila
što mi duša prazno mesto i sad ljubi
tamo gde je ruža moja nekad bila

Što u oku suze bistre više nema
da na suvi koren ko molitva kane
dal se moja ruža na dalek put sprema
dal korenu behu odveć teške rane.

autor
Jovica N Ðorđeviċ
13.12. 2025g