Аутор: Jovica N. Djordjević

Svim članovima udruženja srećne i blagoslovene predstojeće praznike čestitam od srca. Da ste mi živi i zdravi.

Jovica N. Đorđević

Beskrajne tuge, neveste bludi,

bacite svoje odore lažne;

noćas rado privijam na grudi,

hirove gnusne, uvrede snažne.

Pohotne, mrske, krezube vile,

uzalud mene zovete svojim;

mračno bi gnezdo u duši svile,

vaših se pretnji više ne bojim.

Zalud imena nosite lažna,

rečima lepim mijete usta;

istina sveta nije vam važna,

zato vam duša ostaje pusta.

Lažljive tuge, ruljo bez dara,

ponizno grudi prsim pred svima;

pljujem na lažnog vam gospodara,

u meni Boga zanavek ima.

autor

Jovica N. Đorđević

Deder rode, naspi malo vode,

da mi suze nesmetano teku,

noćas rode ljubu mi odvode;

nekom drugom u postelju meku.

Znaš li druže, brao sam joj ruže,

zorom ranom rosom okupane ;

da svoj miris po kosi joj pruže,

da je ljube beli dan dok svane.

Znaš li brate, spremao sam svate,

da isprosim ta dva oka snena;

kad se laste vrelom jugu vrate,

da postane voljena mi žena.

Zato sipaj, nek bujica teče,

ne dam suzi da zamre u oku;

neka tiho decembarsko veče,

svo potone u vodu duboku.

autor

Jovica N. Đorđević

Kad sve tuge u jednu se sviju,

kad ubiju ljubav u čoveku,

bolnom suzom krovove umiju,

tad njivama k’o bujice teku.

Da li Boga tužne misli more,

što se krotki u vodi sad dave,

kako orač zemlju da poore,

kad mu njivu mutne vode plave.

Gde da nađe novo rodno seme,

šta Peruna može da umoli,

kad u bašti tužni božur vene,

kako može ljude da zavoli.

Bože sveti još živi u nadi,

još se nada on ljudskoj dobroti,

u bašti mu novi božur sadi,

nek procveta u punoj lepoti.

Sa nebesa čuje Svevid zbori,

ori, posej, opet će da rodi,

čemer suze duboko zaori,

ko veruje sve muke prebrodi.

autor

Jovica N. Đorđević

Ne, nije obest, ni ti je to hir,

nisu ni moje namere lude,

samo da vratim svojoj duši mir,

neću da gledam pogane ljude.

I nikada nisam mizantrop bio,

da budem čovek svojski se trudim,

međ’  ljud’ ma sam svoje gnezdo svio,

ja više nemam šta da ponudim.

Lažlju mi mučki sakate reči,

pagan se moli, u hramu s krsti,

i niko neće to zlo da spreči,

neću da pripadam ljudskoj vrsti.

Zverima branim da me dotuku,

čiste svesti samoći ja hrlim,

dušanu ne dam desnicu ruku,

njome ću snažno hrast da zagrlim.

I neka kažu da lud sam bio,

vređao ljude, mučki ih kleo,

pod krošnjom sam svoje gnezdo svio,

svoj hrast sam zanavek zavoleo.

autor

Jovica N. Đorđević

Zašto Stano moja ljuta rano,

što belaj mi golemi napravi,

tri godine mrem ti polagano,

po noći me dave crni navi.

Zašto prećuta , što mi ne reče,

što za men’ tolko beše ti milo,

da izusti nešto tova veče,

pod grudi se ne bi klube svilo.

Tri godine žalna dušu truješ,

sliku tvoju k’o ikonu pazim,

za men’ često po selo pituješ,

da li doma treba da dolazim.

Al’ na jesen kada počnu slave,

i sve njive rosne ja pokosi,

svatovi će moji da se jave,

za navek ću Stano da te prosim.

autor

Jovica N. Đorđević

Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.

Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.

Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.

Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.

Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.

Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.

Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.

Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.

autor
Jovica N. Đorđević

Pade tama kad joj vreme nije,

buknu vatra bez plama i žara,

vešto Sizif svetu tajnu krije,

laže ljude, laže gospodara.

Pada kiša a njiva nam suva,

nema vode, presušila reka,

od pastira zli vuk ovce čuva,

puno ljudi a nigde čoveka.

Beloj čaplji sasekoše krila,

suzom kvasi suve četinare,

a na nebu gde je nekad bila,

sada slabi vrapci gospodare.

Čudna pesma još čudniji ljudi,

zašto Sizif još živi u nama,

Bože svetu dobrotu probudi,

neka ljubav poteče venama.

autor

Jovica N. Đorđević

Sad svetu zemlju zlotvori gaze,

viteška krv ne gori u nama,

kolo vode đavolje nakaze,

dok krotki plaču na stubu srama.

Razvratom, bludom, svetinje kite,

pobožni ljudi u strahu ćute,

sada loze naše plemenite,

pokorno ljube demonske skute.

Krvave suze iz oka teku,

iskonski bes sad dušu mi truje,

ne mogu sam da pregazim reku,

kako ću jadan protiv oluje.

O Bože sveti uzdam se u te,

Nojevu barku ti nam napravi,

privij pokorne na svoje skute,

vrati grešno stado na put pravi.

autor

Jovica N. Đorđević.