Аутор: Jovica N. Djordjević

Rođen 22.08.1964. g. u Aleksinačkom Rudniku. Živi i radi u Negotinu sa suprugom Lidijom i kćerkom Ksenijom

TUGA SA JUGA

Još mi oči tople suze miju,

kada zora pašnjake probudi;

i sve zvezde sa neba se sliju,

pa mi kanu na nejake grudi.

 

Tad na lice ko usud mi sleti,

pa mi dušu obuzima tuga;

kao telal hoće da me seti,

na svu patnju voljenog mi juga.

 

Na livade pune poljskog cveća,

Na šumarke što izvore hlade;

tamo gde je stanovala sreća,

na lepotu i godine mlade.

 

Još me tuga miluje sa juga,

mesto sunca meni liju kiše;

nema sela nit’  jedinog druga,

da mi pesmom sve tuge izbriše.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

DOBRI LJUDI

Da li negde još postoji nada,

da l` će sunce ponovo da sija,

zašto s` neba jedna zvezda pada,

mome srcu možda najmilija?

Da li negde još postoji nada?

 

Da l` će iskra goru da zapali,

ako padne međ` sokole mlade,

da l` će neko za ptiće da žali,

da l` za ljudskost još imade nade?

Da l` će iskra goru da zapali?

 

Da l` bi čovek međ` ljudima bio,

ako štitiš nejakog od bede,

da l` bi sa njim hleba podelio,

ako nema jadan šta da jede?

Da l` bi čovek međ` ljudima bio?

 

Da li Bože još nada postoji,

što nam zlotvor bez milosti sudi,

zašto dušman život da nam kroji,

zašto nismo samo dobri ljudi?

Da li Bože još nada postoji?

 

autor

Jovica. N. Đorđević

 

 

 

 

 

 

STARICA

Vežen stolnjak i sveća na stolu,

opojni miris slavskog kolača,

tiha i sama u svome bolu,

tužna starica sobom korača.

 

Vreme joj uze životnog druga,

o sinu dugo ništa ne znade,

lice joj brazdi sramotna tuga,

život joj preteške boli dade.

 

Na blagdan sama i ovo veče,

suzom k’o vinom žito preliva,

Sa kim će sutra kolač da seče,

da kim će triput da se celiva.

 

Poslednjom snagom ikonu ljubi,

za zdravlje svojih Boga preklinje,

u oku životni sjaj se gubi,

dušu prekriva ledeno inje.

 

Klonu ruka i kandilo pade,

poslednji dah iz grudi iskoči,

Tužna i sama Bogu se dade,

zanavek stara zatvori oči.

 

autor

Jovica N. Đorđević.

 

POETA

Ne kvasite vinom tek usahlu ranu,

ne budite pesmom zrno moje sreće;

ne lomite mladu bagremovu granu,

ona nikad više procvetati neće.

 

Ne pitajte dušu gde osmeh mi krije,

što život mi uze prokleta kafana;

meni bez nje više do života nije,

bez nje je u duši preduboka rana.

 

A bila je meni muzika što svira,

presvetla misao i sva moja sreća;

ne pevajte pesmu što u srce dira,

ne pevajte pesmu što me na nju seća.

 

Nek utihne pesma u smrtnoj noći,

dok suza u oku sad tiho navire;

bez pesme i vina u pustoj samoći,

ostavljen i tužan pesnik umire.

 

autor

Jovica N. Đorđević

kategorija

odrasli pesnici

KAMEN

Kad zebnja plamen ugasi sreći,

i poslednja iskra izgubi sjaj,

ne može kamen svoj bol izreći,

u mulju zakopan čeka na kraj.

 

Majušni kamen u vodu pade,

odbačen podlo od svoje stene,

bujicom nošen bez trunke nade,

odgurnut podlo od ruke njene.

 

Nose ga struje, bujice lome,

od tuge i bol postaje veći,

kako će sada on domu svome,

kako će sada on svojoj sreći.

 

Ostavljen i sam bez tople ruke,

bez majke i oca, bez milog brata,

puče sad kamen od teške muke,

presta da kuca srce od zlata.

 

autor

Jovica N. Đorđević

NEUSNULI

Noć me davi, crni Navi muče,

Todorci mi zaseli na grudi,

pa me mis’o ka prošlosti vuče,

kad bejasmo mi nekada ljudi.

 

Strašna pošast udari na ljude,

zalud Zora nudi svoje grudi,

mesto mleka zlu nam krvcu nude,

da se zloba međ’ ljude probudi.

 

Zaspalo je grešno ljudsko jato,

zalud školjka beli biser nudi,

kad nam lice premazuju blatom,

da se krotko stado ne probudi.

 

Zalud vapaj probuđenih duša,

kada svetom caruju oluje,

neusnule nema ko da sluša,

njihov vapaj nema ko da čuje.

 

Sa Vitora buknu oganj nade,

to nam Janja novu nadu budi,

novi svet nam sad bogovi grade,

da budemo opet časni ljudi.

 

autor

Jovica N. Đorđević

RAZBOJ

Tkajem pesmu od tananih niti,

noćas za se nimalo ne hajem;

do zore ću rujno vino piti,

svoju dušu ja kafani dajem.

 

Sviraj cigo pred tobom ja klečim,

noćas plaćam nek pije kafana;

njenom pesmom dušu ću da lečim,

da zaceli preduboka rana.

 

Samo sviraj, nikad nemoj stati,

nek bol duše do neba se čuje;

ona neće meni da se vrati,

njena ruka drugoga miluje.

 

Na razboju popucale niti,

zalud suzu sad u ćilim tkajem;

teško će se niti sastaviti,

zato dušu ja kafani dajem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kategorija Odrasli pesnici
 

SINU

Gledaj sine pritisla nas tmina,

crni đavo podlo se kikoće;

misli zlotvor sveto pravo ima,

da poseče naše rodno voće.

 

Kradu teško stečenu nam muku,

tama nudi crne skute njene;

da ljubimo sad krvniku ruku,

kao kumu na sveto krštenje.

 

Svetom zemljom sad gamižu guje,

stežu omču oko našeg vrata;

hoće tama dušu da nam truje,

da brat opet udari na brata.

 

Skini Bože sa naroda breme,

svetom zemljom Ti božure sadi;

uništi im đavolovo seme,

da izniknu svud božuri mladi.

 

Zato sine ljubi bližnjeg svoga,

krv predaka tvojom krvlju teče;

slavi slavu, poštuj svoga Boga,

jer od Srbstva nemaš ništa preče.

 

autor

Jovica N. Đorđević

 

 

 

DNO – Jovica N. Đorđević

Konobaru, ovu čašu vrati,

sa vinom je sve bliže i bliže;

a ti kurvo mene noćas plati,

da sa dna sad potonem još niže.

 

Hej ciganko, što me ona kune,

kad u sreću ja njenu ne diram;

što mi nežne pokidala strune,

kako pesmu sada da odsviram.

 

Zato sviraj ciganine stari,

da zaplače violina tvoja;

nek gudalo za bol moju mari,

kad ne mari zla sudbina moja.

 

Tiho sviraj ciganine stari,

dukatom ću pesmu ja da platim;

dok uz pesmu srce mi krvari,

nek mi kaže kako da je vratim.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kategorija odrasli.