Аутор: Jovica N. Djordjević

Što mi grešna duša pred tugom posrne
pa besciljno svetom nemoćna tumara
da l’ uzalud čekam da srce utrne
da ne osećam bol kad život šamara

Ni cigani stari pesmom me ne zovu
pa praporci sreće tužno za me ćute
u samoći tražim granu maslinovu
dok mi tuga lomi ruke uzdignute

Zar ne vidiš Bože koleno mi kleca
pritisnuto plaštom mrske tuge crne
od prokletog bola sve u meni jeca
pod teretom teškim duša mi posrne

O Stribože Bože unuke zamoli
oprosti mi grehe, slabosti i mane
pa zbog grešnih duša vetrove umoli
da nad zemljom opet jarko sunce grane.

autor
Jovica N. Đorđević
28.12.2024g.

Čekaću te tamo gde voda mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje
tamo gde se reka još raduje zori
da joj vrelo sunce hladne skute zgreje

I nikome za te ja ne mogu reći
ponudih ti srce tu da gnezdo sviješ
uplaših se da ćeš ko reka poteći
da se podno stene ti od mene skriješ

Kada hladni vetri sa severa dunu
i srebrnim injem orose svu reku
u srcu ću sviti snove da ne trunu
da u duši kano sveta milost teku

I dok večni sanak bolnu dušu mori
dok poslednji zračak svelo lice greje
poći će mi duša gde reka mrmori
gde se sjajni mesec bistroj vodi smeje.

autor
Jovica N. Đorđević
21.12.2024g.

U porti hrama Vaznesenja Gospodnjeg
prilazim priprati da upalim sveću
da me pomiluje ko raba poslednjeg
da Svevišnji daruje i meni sreću

Iz priprate krećem pun vere i nade
dok reči molitve iz duše mi lete
pogled mi odluta, na anđela pade
što pojavom obasja ikone svete

Prilazi polako ta devojka mila
ko blagost se spusti da upali sveću
sa očima lepšim od cvetnog Kurila
o Bože, da li mi to donosiš sreću

Ka priprati promica bujica ljudi
u pokajanju svoje ruke da sklope
da grešnima Svevišnji nadu probudi
da grehove svoje pred Bogom istope

Predivnog anđela izgubih iz vida
uzalud se propinjem na prste snažno
zbog tuge u duši sve u meni rida
o Bože zar je sve ovo bilo lažno

I sada na raskršću Srpskih vladara
kad krenem na molitvu za vreme posta
kod proprate krvari rana mi stara
što sećanje na tebe jedino osta.

autor
Jovica N. Đorđević
18.122024g.

Što kafana pustu želju budi
da l’ uz vino grešan razum gubim
što bludnicu privijam na grudi
pa joj nežno vrele usne ljubim

Što mi lice kano cvetak svelo
da l’ mu zore brazde nove bore
što bludnica ljubi moje čelo
pa mi grehom kiti bele zore

Što pijanicu otvaram svu dušu
kad me grešan pijan ne razume
što još ljubim crnu namigušu
kad mi misli sve ka tebi drume

Bežte od me sve kraljice noći
nek utihne i pesma cigana
ja ću noćas svojoj dragoj poći
da u duši zaceli mi rana.

autor
Jovica N. Đorđević
14.12.2024g.

Ne koračaj za mnom, stope mi ne prati
pusti neka pogled ka svetlu ti krene
tri novčića zlatnih ti Harunu plati
neka zamru na me tvoje uspomene

Niti pogled suzni bacaj u daljinu
mene kletva crna kao sudba prati
godine sam svoje darivao vinu
bolno srce tebi ne zna da se vrati

Ako ti iz oka suze na tren kanu
kad se zlatni zveket začuje na lađi
ti okreni glavu tad na drugu stranu
nove srećne pute samo za se nađi

Al’ ako ti korak ipak za mnom krene
prati zvuke pesme veselih cigana
naći ćeš me tamo gde su uspomene
gde još duga ljubi srećni smiraj dana.

autor
Jovica N. Đorđević
07.12.2024g.

Ako ćeš zavoleti nešto u meni
ne reci mi ništa, ne daj da me slažu
svi govori lažni silom isceđeni
pusti neka slike iz oka ti kažu

Ako ćeš zbog drugih ljubav od me kriti
pusti neka tuga mračno gnezdo svije
ne govori da je srećan lako biti
jer bez tvoga lika bolje da me nije

Ako će ti reći da sam drugu snio
da ti ovo srce samo laži daje
noćima sam zbog te ludovao, pio
moleći se za nas da nam ljubav traje

Ako ti se oko ipak na me spusti
neće ti se srce radovati sreći
jer moji su snovi već odavno pusti
ja od tuge nikad ne mogu pobeći.

autor
Jovica N. Đorđević
30.11.2024g.

Gle, kako se magla zlurado uspinje
pa pohotno guta vrleti i reke
ko ranjena zver se sa brega naginje
pružajući ka nebu poglede preke

Iz prikrajka vreba krvožedna neman
ko grdoba čuči bez daha i reči
ko olovni vojnik što je na sve spreman
da ugasi sunce, zrake da mu zgnječi

O Stribože Bože unuke zamoli
oprosti mi grehe, slabosti i mane
za mir grešne duše vetrove umoli
da nad zemljom opet jarko sunce grane.

Jer bez sjajnog sunca pogled mi je sveo
zbog te guste magle ja u sebi brinem
kad mi dođe vreme, kad me budeš hteo
kako da se Tebi grešan Bože vinem.

autor
Jovica N. Đorđević

Da mi je otići carstvu četinara
da u hladu živim srećno danak koji
tamo gde još drema rodna kuća stara
da se bolna duša kraj nje upokoji

Da je da nad dušom nova zora grane
da obasja suncem sav proplanak sveli
pa da sveta rosa kano milost kane
tamo gde cvetaju jorgovani beli

Tamo gde mi vetar nežno misli njiše
gde mi poljsko cveće mirom dušu hrani
gde jorgovan beli najlepše miriše
tamo gde još sviću ponajlepši dani

Još istinu bolnu sanak od me krije
usahlo mi telo, snage nema više
da potrčim poljem da mi je al’ nije
kad jorgovan beli poljem zamiriše.

autor
Jovica N. Đorđević
16.11.2024g.

Ne pitaj me zašto, tužne misli rojim
što na sreću bacam ostatke od blata
poraze sam davno prestao da brojim
još po duši tražim tragove od zlata

Pokidane davno sjajne zlatne niti
moje misli uvek samo ka njoj kreću
možda moja ljubav možeš biti i ti
ali nikad sreću doneti ti neću

Posle nje ja više voleti ne umem
sad caruje seta osmesima mojim
ako ćeš otići mogu da razumem
poraze i tuge više i ne brojim

Ne pitaj me ništa, znaš šta ću ti reći
samo nju ja volim istinu ti kažem
od istine bolne ne mogu pobeći
jer sebe sam davno prestao da lažem.

autor
Jovica N. Đorđević
09.10.2024g.

Kada sklopim oči, kad istekne vreme
i dok duša Bogu kreće u tišini
skinuću sa pleća ovo teško breme
rasuću sve brige dole po prašini

Jer svaki me uzdah kao rana boli
sve preteške tuge ja sam u se krio
ljutili mi rane, sipali im soli
nikad za života srećan nisam bio

I svaki mi osmeh podlo lažan beše
skrivao sam u se ledenu oluju
oprosti im Bože jer svi ljudi greše
zbog pohlepe tužni vapaj i ne čuju

Ne recite nikad da sam dobar bio
ne plačite za me jer vam nije žao
ko bisere crne ja sam tugu krio
od Boga sam samo bele dane krao.

autor
Jovica N. Đorđević
02.11.2024g.