Аутор: Jovica N. Djordjević

Mili Bože gde živi lepota,
pusti na tren samo da privirim,
u sunčanoj jeseni života,
hoću svoje strasti da umirim.

Neću Freju nit’ boginju belu,
Kupidone drugom strasti nudi,
u tobolac vrati svoju strelu,
ne dam nikom ljubu da mi budi.

Stan’ živote, jednom sa voleo,
zaludno mi nudiš lepu Ladu,
u ljubavi sa njom sam goreo,
zauvek joj dadoh dušu mladu.

Voleh jednom, nije me sramota,
neću lažnu ljubav da potpirim,
u sunčanoj jeseni života,
samo kraj nje želim da se smirim.

Настави са читањем “SUNČANA JESEN ŽIVOTA – Jovica N. Đorđević”

Beži tugo nikad nemoj stati,

ne diraj mi najmilije moje,

ja još čekam ona da se vrati,

da u srcu svije gnezdo svoje.

Idi tugo meni nisi mila,

neću valjda s tobom da se družim,

uzalud bi sa mnom večno bila,

i tebe ću mukom da rastužim .

Crne ale viju gnezdo svoje,

oštri zubi komadaju tela,

od Kere se i Kerberi boje,

Zar bi kraj njih svoje mesto htela.

Harpije mi zarobiše dušu,

pa me tiho ka Hadu odvode,

vezuju me lancima za gušu,

ne daju mi ni malo slobode.

Pusti tugo nisam ja za tebe,

teška sudba mene jadnog prati,

čudna kletva meni dušu grebe,

samo čekam ona da se vrati.

Da odagnam utvare i vile,

da zavaram pute mrskom Hadu,

da poljubim njene oči mile,

da udahnem sebi novu nadu.

autor

Jovica N. Đorđević

Konje prežu, sve u belo kreče,
u tamnicu cveće mi donose,
hoće dušu da mi raščereče,
blaga daju boli mi nanose.

Nude meni tri tovara zlata,
podlost tiho sad uzima meru,
da ja izdam svog rođenog brata,
dukatima obraz da mi peru.

Nude meni devu iz harema,
svete kule sa Bosfora grada,
da ne vidim da se zulum sprema,
da ne vidim kako brat mi strada.

Bež’te hulje ja ne želim zlata
ni svoj obraz ja neću da blatom,
zar da izdam svog voljenog brata,
kome jadan posle da se vratim.

Mrsko pljujem na glave vam lude,
za spas duša Bogu palim sveće,
zar ne znate za čestite ljude,
koji brata nikad izdat’ neće.

autor
Jovica N. Đorđević

Međ’  slavuj’ ma gavran gromko gače,

promeniše životnu nam priču,

tužne svate vode narikače,

sad mladencima tužno nariču.

U šumarku zec ubija vuka,

sveti biser sada nama kradu,

i nikome nije više muka,

što dušmani ukradoše nadu.

Srcem svojim odupri se maču,

proplakaše ikone nam svete,

jer vernike meću na lomaču,

mesto krsta dele bajonete.

Sad devojke crni veo nose,

u utrobi usahlo im zrno,

kada momci dođu da ih prose,

venčanice farbaju u crno.

Puče nebo sa Popovog vrha,

ljute munje zulum počiniše,

kao srdžba opakog očuha,

silnom vatrom zemlju zapališe.

Puče nebo sa Popovog vrha.

Na planini sad starine stoje,

od dukata  ište svoje skute,

naslednike oni pomno broje,

pa se jako sada na nas ljute,

Na planini sad starine stoje.

‘Beli orle upitaj kurđela,

što se jadan na me’ naljutio,

dal’ zbog kruške što nam je uvela,

il’ izvora što se zamutio?

Beli orle upitaj kurđela’.

‘Tvoje delo, tvoja reč ga blati,

tvoj odlazak njega jako boli,

hoće ljagu sa lika ti sprati,

da se vratiš Boga sada moli.

Tvoje delo, tvoja reč ga boli’.

‘Sveti oci mene nije htelo,

dolasku se već odavno spremam,

al’ mi noge izdadoše telo,

da se vratim ja vremena nemam.

Sveti oci mene nije htelo.

‘Duši mojoj uginuše strasti,

za promene sada želje nemam,

klonu glava hoće dole pasti,

za san večni ja se sada spremam.

Duši mojoj uginuše strasti’.

autor

Jovica N. Đorđević

Aman ljudi, pustite me više,
svojski se trudim da sve razumem,
možda mi duša pogrešno diše,
al’ ja drugačije i ne umem.
 
Plaši me samo da sve će stati,
ironija zla uzima meru,
evoluciju hoće da vrati,
točak ide u pogrešnom smeru.
 
Kome da pisci ostave dela,
u strahu bolna duša se pita,
kako bi reč moju razumela,
kad više niko neće da čita.
 
Proklinjem tiho sad sudbu svoju,
hteo bih život svoj da zamenim
hoću da nađem pećinu koju,
da se zauvek ja okamenim.
 
Настави са читањем “Točak”