Аутор: Jovica N. Djordjević

Ponekad od tuge natopi se duša
iz oka rominju blaženi češeri
kano sveta krvca u srcu se gruša
pa životna struna jedva mi treperi

I krene mi suza ona muška prava
ko žaoka ljuta obraz mi ubode
iztrgnuto parče davnog zaborava
urezana slika dok te drugom vode

Kad mi korak krene naginjem se,pazim
stranputicom hodam,kroz šiblje se valjam
samo da u tvoje stope ne ugazim
svoju čistu ljubav tvojom ne ukaljam

I dok prošlost kleta mučki prati mene
sem mira u duši ja ne ištem ništa
da blaženo sklopim oči namučene
na zgarištu sreće,njenog pepelišta.

autor
Jovica N. Đorđević
08.03.2025g.

Ponekad zaćutim,samoća me mori
šćućuren u uglu obavijen tamom
zalud čekam nekog da vrata otvori
da dotrči meni umornom i samom

A tama je blaga kao oči tvoje
natapa mi dušu,pušta je da sanja
tek ponekad svetle zatrepere boje
ko uzdasi bolni prvog mi saznanja

Od vlage i buđi nozdrve mi bride
ko štene zacvili na vratima šarka
ponada se duša možda neko ide
al’ vetar zaćuti,sve je bilo varka

I svaki me časak ko vino ispija
misli brzo blede,snovi mi se ruše
čekam da me Gospod grešnog blagosilja
da otvori nežno vrata moje duše.

autor
Jovica N. Đorđević
01.03.2025g.

Hodala je ćutke usamljena,ledna
lelujava,nežna kao plamen sveće
prepuna gorčine a ljubavi žedna
tražila je za se ono malo sreće

Kao zimsko jutro u duši prostruji
pa poteče čežnja uzburkana,slepa
celim bićem svojim predah se oluji
požuda u meni beše odveć lepa

Pogleda me okom punog očajanja
natopljenom dušom gorčine i jada
možda u dnu duše nešto lepo sanja
možda pod gorčinom tinja nova nada

Pomislih u sebi , hodaj,nemoj stati
korakom pregazi tužnu sudbu svoju
nek ti sveto nebo svaki korak zlati
neka nova nada cveta u povoju.

autor
Jovica N. Đorđević
22.02.2025g.

Kada čuješ zvuke naše stare pesme
ne traži dečaka kog si nekad srela
na stazi u parku pokraj stare česme
naći ćeš starinu naboranog čela

Jer bezmalo prođe skoro pola veka
od kad si u ljubav slepo verovala
kad si u dečaku volela čoveka
i poljubac prvi njemu na dar dala

Ti ne ruži pesmu što te na me seti
niti nežnost davnu što si meni dala
nikada me nisi prestala voleti
uvek si u našu ljubav verovala

Kad utihnu zvuci naše stare pesme
i maleni tren nas od večnosti deli
čekaću te opet pokraj stare česme
tamo gde smo nekad jedno drugo sreli.

autor
Jovica N. Đorđević
08.02.2025g.

Ne budi mi snove, ne laži mi jutra
pusti nek tišina u duši mi spava
jer kraj moga lica neće biti sutra
raspletena nežna tvoja kosa plava

Još samo će miris tanan poput svile
ko majušna bleda dogorela sveća
sećati na tvoje bele grudi mile
tamo gde je nekad carovala sreća

I svaki mi korak kao sena prati
krvožedna mis’o preseca mi snove
probudi me grubo, pa me tebi vrati
da iznova živim neke boli nove

Zato samo cuti, ne laži me više
pusti nek mi glava na jastuku spava
tamo gde se miris tako divno njiše
tamo gde je bila tvoja kosa plava.

autor
Jovica N. Đorđević
01.02.2025g.

Gledam kako mesec na oblaku kunja
lenjo nežnom rukom ka vrleti maše
kao da prosipa setni miris dunja
zlatnom bojom boji stare krajputaše

U vrtlogu tamnog začaranog kruga
ko zlatna semena podno rodne njive
u beskraju svetom leži drug do druga
pod svetlima zvezda novi život žive

Bez tuge i bola,bez suza u oku
gde još eja svoju tužnu pesmu poje
žive svoju večnost tihu i duboku
ostavljeni,sami,kraj grobnice svoje

Pre no što zarudi,pre no zora svane
dok još zlatni mesec na oblaku kunja
umesto molitve na minule dane
prosuće se poljem setni miris dunja.
autor
Jovica N.Ðorđević
25.01.2025g.

Ko iskre svetlucaju pahulje snega
na lednoj livadi nasmejane čuče
htedoh da potrčim al korak mi bega
od svetlosti dalje mene tama vuče

Ko dvoseklim mačem studen stablo kolje
okovano ledom pod teretom grca
da ugreje goru sunce nema volje
uplašena šuma savija se,puca

Klonuše mi ruke borbom iznurene
pod ledenim plaštom saginjem se,stradam
led me obuzima,teče mi kroz vene
sve dublje i dublje u tamu propadam

Al’ na mestu kletom gde mi stablo pade
mladi koren neku novu nadu budi
svoj majušni koren ko ruku mi dade
nova topla svetlost obasja mi grudi.

autor
Jovica N. Đorđević
18.01.2025g.

U pijanoj noći kada nemir sazda
sve nestvarne slike vinom natočene
daleko od duše zaoraće brazda
sve mrvice sreće tugom dotučene

U očaju trulom isčeznuće slike
poglede sam davno praznini ja dao
ko suze iz oka iskapljaće slike
dok sam tvojim okom ko svojim gledao

I blaženi časak što ka smrti vodi
ko slapovi besni tajanstvenim hukom
ko sveta tišina što krepi i godi
povešće me sobom svojom nežnom rukom

A drugi će svoju brazdu zaorati
proliće se čežnje kao bujne kiše
druge će te ruke nežno milovati
voleće te možda i od mene više.

autor
Jovica N. Đorđević
11.01.2025g

Kao sablast što se od svetlosti skriva
utkana u noći čuči sve do zore
ko jesenja kiša što se nežno sliva
čekaću u bašti noćas pod prozore

Tu pod vedrim nebom ko pod plaštom čoje
opijen lepotom oktobarske noći
bićeš nešto sveto, nešto samo moje
nežna vila bez koje ja neću moći

A mesec će noćas tim čarobni sjajem
otkriti lepotu nevinosti tvoje
milovaću tebe nežnim zagrljajem
čuvaću te kao dragoceno, svoje

I do zore rane ostaćemo sami
tu pod vedrim nebom ko pod plaštom čoje
šćućureni sami u blaženoj tami
bićeš nešto sveto, nešto samo moje.

autor
Jovica N. Đorđević
04.01.2025g.