Аутор: Jovica N. Djordjević

Ponekad u suton kada munja sine
pa nebeske svode podeli na pola
ko životna radost sve u trenu mine
zaneme i reči drevnih epistola

Taj tanani dašak što od smrti deli
i htenje da iskri neka munja nova
da svetlom obasja ovaj život sveli
da procveta dušom grana bagremova

Da l’ sudbine srce treba da se boji
dok na nebu kulja sveta vatra živa
ili da se duša večno s munjom spoji
da u svetlom tragu zanavek počiva

I večeri ove kada munja sine
dok na nebu tmulo klopatanje krene
nudim grešnu dušu da se nebu vine
da sa munjom deli večno uspomene.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.05.2025g.

Noćas mi je pesma dušu milovala
pod zvezdanim nebom tople majske noći
ko umilno janje nežni sanak krala
lagala me vešto da ćeš meni doći

A tama bi blaga kao oči tvoje
mesec prosu zvezde na obode tuge
pred očima snenim zaiskriše boje
nežne poput svile,tople kao duge

Dok u krošnji breze jutro tamu goni
sunce moli zoru da mlad mesec zađe
zalud razum gleda,u dušu mi roni
umilnu mi pesmu nikako da nađe

Zaboraviĥ šta je duša htela reći
zalud srce sneno u grudima bije
zašto pesma htede od mene pobeći
da se podno duše nekom drugom skrije.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
03.05.2025g.

Zamolio bih pesničkog gmaza ili nadprosečnog poznavaoca poezije da argumentuje ocenjivanje moje poezije.Vidim da i drugi pesnici nisu prošli ništa bolje.
Pozivam samoljupca da javno iznese svoje stavove.
Jovica N. Đorđević

Gledam kako Mesec na pendžere slazi
namrštena čela ko da tamu kudi
što u njene snove tromo,grubo gazi
što usnulu mladost iz sna čednog budi

Gle kako je lepa spokojna i mila
okupana rosom belih hrizantema
kao deo pesme,deo večnog stiha
ko iskonska čežnja kafanskih boema

A u kletom trenu kada mesec gasne
i dok nova zora na istoku rudi
ja gledaću u te pun ljubavi strasne
dok ti novi danak snene oči budi

Položiću glavu tu na tvoje krilo
tiho,krotko nežno ko tanana struna
gledaću ti oči zaljubljeno,milo
sve dok stari pendžer ne obasja Luna.

autor
Jovica N. Đorđević
26.04.2025g.

Ko bisernu rosu duša tugu prosu
pa natopi čežnjom čase i minute
sve pijane noći i ciganku bosu
što mi kano vila sedeše na skute

Proliće se tada gorki život ceo
sve životne nade natopljene bolom
i svaka će ljubav uzeti svoj deo
prosuće se duša za kafanskim stolom

Tad prhnuće suza emotivna,gola
prostrujaće nebom,pokidaće stege
i grešna će duša sva prepuna bola
urezati suncu neke nove pege

Kada duša krene do božanske dvore
i dok telo moje sa zemljom se stapa
sve biserne rose i turobne zore
ranjene će duše bolom da natapa.

autor
Jovica N. Đorđević
19.04.2025g.

Hteo sam ti gospo sinoć nešto reći
melodijom duše,stihovima jada
da će ova duša pred bolom uteći
tamo gde se strada gde nestaje nada

Gde su duše prazne,gde se grubo gazi
i maleni zračak kad svetom zablista
sve iskre što plamte na utrtoj stazi
rasprše se grubo poput trulog lista

Zalud ti je pogled prepun grešne žudi
i bestidno telo što strada i moli
svoje slatke čari nekom drugom nudi
nekom ko će tebe bestidno da voli

Hteo sam ti reći, laž mi dušu uze
ovo srce bolno svoje greške plaća
odavno su dušu napustile muze
pesniku bez srca niko se ne vraća.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
12.04.2025g.

Kada se sa neba gusta magla spusti
ko rasuta boja naivnog slikarstva
pa presvetli puti svi postanu pusti
međ zemaljskog sveta i nebeskog carstva

Zarobljene duše sa suzom u oku
gledaju sa bolom našu sudbu krutu
sva stradanja naša i bedu duboku
sve grehove voljne na kratkome putu

I čekaće jadne skamenjene,tužne
dok gorčina živih srdžbom duše plavi
na prečiste zore i vetrove južne
da učmalu maglu sunce obezglavi

Tad videće polja snežna nepregledna
srećom prekrivene prečice i pute
i svaka će duša ma koliko bedna
biti privijena na božije skute.

autor
Jovica N. Đorđević
05.04.2025g.

Kada dođe časak da ja trebam mreti
dok u oku trepti kleti život ceo
sa usana lednih sudbinu ću kleti
što mi uze dušu i života deo

I vreme što prođe preko moje glave
kao bistra voda što kroz dušu teče
utopi mi htenja i radosti prave
pa u duši prazni dolapi sad ječe

Kao sedi starac u duševnoj bedi
tupo zurim, nemo u ledene bove
čekam južni vetar da more odledi
da brodovi moji ponovo zaplove

Ka božijoj porti dok mi duša vrvi
ostaće zanavek malo sreće žedna
dok mi crna zemlja grešne kosti mrvi
proklinjaće sudbu moja usta ledna.

autor
Jovica N. Đorđević
29.03.2025g.

Pred osmehom tvojim ko pred božjin sjajem
tiho klonu duša pred noge ti pade
ponudih ti sebe da sa tobom trajem
ti okrenu glavu,ruku mi ne dade

I zaćuta nebo u tom bolnom času
skamenjene kiše u oblaku ćute
mesto bujnom vodom tuga zemlju zasu
procvetalo cveće šumarke i pute

Zbog izdaje tvoje ja te neću kleti
nek groznica crna struji mojom krvi
pa da ovaj život ko časak proleti
da me kano mrvu u pepeo smrvi

I dok večnost novu odoru mi plete
da mi mirno duša na oblaku sniva
nek te tople kiše na tren na me sete
zbog ljubavi ove koliko si kriva.

autor
Jovica N. Đorđević
22.03.2025g.

Kad poteče voda iz kamena lednog
kroz nemani crne,đavoljih rogova
da napoji tlačenog slobode žednog
milosrdnom suzom,šapatom bogova

Svaka bolna suza u reku se sliva
pa umilno,tiho livadama teče
da đavolju tamu svetlošću umiva
da podigne ljude što pred strahom kleče

Ko nebeska vojska potekoše reke
svi biseri mladi,sveti,nebrojeni
spojiše se stene nekada daleke
svi narodi naši mržnjom razdvojeni

Pogledajte staze gde se mladost kreće
razdragana srca što ka svetlu vode
tamo gde su prošli niče divno cveće
iz semena svetog,semena slobode.

autor
Jovica N. Đorđević
15 03.2025g.