Ponekad od tuge natopi se duša
iz oka rominju blaženi češeri
kano sveta krvca u srcu se gruša
pa životna struna jedva mi treperi
I krene mi suza ona muška prava
ko žaoka ljuta obraz mi ubode
iztrgnuto parče davnog zaborava
urezana slika dok te drugom vode
Kad mi korak krene naginjem se,pazim
stranputicom hodam,kroz šiblje se valjam
samo da u tvoje stope ne ugazim
svoju čistu ljubav tvojom ne ukaljam
I dok prošlost kleta mučki prati mene
sem mira u duši ja ne ištem ništa
da blaženo sklopim oči namučene
na zgarištu sreće,njenog pepelišta.
autor
Jovica N. Đorđević
08.03.2025g.
(Прочитано: 109 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.946 пута)
