Аутор: Dušan Komazec

Дохујала с ветром леденим и снежним,
са осмехом благим као у богиње.
На трен ме је само окрзнула нежним
погледом, што мами као грана иње.

Немире лепотом тишини украде,
појутарју пламен тек пренутих зора.
Запркоси дану што јој росу даде
у очима, плављим од сињега мора.

Ненадно су очи саткане од снова
неким тихим сјајем нежно заискриле,
а у њима шапат и чежња ветрова.
Немир васељене у себе су свиле!

У њима блистају све нестале наде,
туга, коју нико сагледао није.
Никог нема да их бар на трен украде!
Још је поветарац прошлих дана мије.

Трептале су снено до поноћи сјајне
две звездице што на таму нису свикле.
Напустише занос те ноћи бескрајне,
да би с појутарјем најлепше узникле!

Кроз прозоре њене неприметно крочи
бледи световидац васкрсао цео!
Сребрнастим сјајем милује јој очи,
па украде из њих онај тужни вео.

Спокојем, где тихне чак и рика звери,
уморна од чежње предаје се снима,
док разбуђен месец што тихо трепери,
лице јој целива нежним пољупцима!

Бол је свирепо пришла са плаштом смртног руха
под стреху лагарија где се продају шминке.
Где је уместо знања бдило одсуство духа
ту су минули снови, са лица спале кринке!

Опет је река туге мајку Србију такла?
Док свело лишће пада, мрести се поред плота
мине и лицидерско срце ткано од стакла.
Неко је откачио котве “малих” живота?

(Зл)огласни стубе, зашто плакати тужних смрти
као да без њих небо није препуно врана?
Претежак крст је који на плећа нам се прти.
Стално слушамо вапај незацељених рана!

Овде минуше они којих све мање има,
што нису знали да су крочили у небрање.
Хтели су само спокој, ко је украо њима
право на живот, ил’ на витешко умирање?

Овде су у тренутку тихнула сновиђења
деци жељној висина што дах немира ишту.
Нису успела рећи “збогом”, ни “довиђења”.
Одсекли су им крила на првом узлетишту.

Суморна јесен иште вапај истине неме
док време носи хрпу лажа и паралажа?
Нека нико не прти на леђа тешко бреме.
Одсад над њима бдије тужна гранитна стража!

Лишени покајања због своје одсутности
они тихују тамо, где нема бола, сете…
Ал’ крај још није свему, овде смо само гости…
Боже, даруј им крила, ка небу да полете!

Пошао су небрање родословни мили брате
на крај света, где те маме амбиси и суноврати.
Награјис’о као жути, разбудио неповрате
и беспућа која кличу: “ајд’наврати”, “ајд’ наврати”!

У пролазу сврати мало до Жегара, Невесиња,
па исчупај корен сваки да те на род не подсећа.
Тек си крен’о, а већ ти је црна коса пуна иња,
Јер знаш да те тамо чека хук тишине, судба псећа.

Ал’ за сваки случај брајко бар икону ти понеси,
тамјан-зрно и кандило и кад навре пуста жеља
упали их, па кад ти се душа мало онебеси
прокапаће Божје сузе из очију светитеља.

Тамо нема варенике, плавог неба, славских свећа,
ни ливада ситноцветних пуних смиља и босиља.
Тамо нема јадиковки, трнов-глога, ни распећа.
Никог нема да те куне, никог да те благосиља!

Свик’о си се, мада често сниваш стазе завичајне.
Време хујно прошлост брише, мислиш свака рана срашће,
ал’ понекад сред поноћи разбуде се мисли кајне:
“храм ми тамо далек беше, а сада је ходочашће”!

Док те скрива хуј даљина, дах безнађа и прелести.
у твом срцу родословном све више се копља ломе?
По прамењу јада свога препознаћеш “благовести”.
Док се молиш Христу-Богу на језику немуштоме.

Пошао си у небрање, а стаза ти колотечна?
Далеко си од извора, све мање те овде има.
Кад осетиш крај је свему, светиња те чека вечна
благовесно усидрена, међу нама пролазнима!

Трампу су победу донела и два “атентата” које је сам на себе извршио!

Нешто су ми познати ови са фантомкама на протесту у Новом Саду. Личе на оне из “Сава-мале!”

Родно сензитивни језик: ” Тренерка је обукла тренерку”!

Женама није потребна родна равноправност, већ мудрост!

У Србији није проблем градња, већ “уградња”!

За владавину правде потребни су инструменти принуде!

Над нама се врши психолошки експеримент. Циљ је да ништа не приметимо!

Многи Срби су спремни да жртвују будућност своје унучади због радног места свог детета!

Више нисмо Небески народ. Небо смо одавно поклонили НАТОу!

Па шта ако смо колонија? Пре ћемо добити визе!

Чемерним када муком тихне у сутону, пој
пута огрезлог болом којим се окити до,
уздисај хумног дана од тмине изгуби бој.
Издахну и тад небо у рују изниче сво!

Уз звуке бисернице, под велом полутаме
дохујала је с чергом, месец је бацао зар.
Изворило се небо с звездама које пламе.
Случајном пролазнику принело најлепши дар.

Ту, крај уснулих врба где Дунав небо љуби
сусрет с прелепом женом изнедри чаробан свет.
Гледом ватреног ока, осетих душу ми руби.
У башти сновиђења процвета најлепши цвет!

Уз звуке таламбаса и јецај виолине
руди мађија ватре где све се злости губе.
Блистај жене и огња умину уздах тмине.
У трену појмих, зашто Цигани небо љубе!

Поред обале снене, под крошњом врба нежних
длан ми је погледала, видела стазу туге.
У њеном оку одсјај даљин неизбежних.
Звезде прекрили вео маглине ноћне, дуге.

Руђење жудње мамне умину шапат и звук.
Занос пренуо није ни свица чудесни плам?
Чувају сви и ћуте најлепше тишине мук.
С криком прохуја време. Наслутих, остајем сам!

У глуво доба ноћи кад све су тихле песме
вином опијен табор креће на незнан пут.
Док тугом руди пуста, тишина коју не сме
пренути чак ни месец, што их испраћа жут!

И тада треном једним трептај најлепше звезде
што мину као као задњи логорске ватре плам
утрну искру ока, у коме сада језде
обриси сетног дана оног што остаје сам!

Настави са читањем “БОГОЈАВЉЕНСКА НОЋ – Душан Комазец”

Свевиди осветли ме, да спознам где је извор,
чему к’о река течем?
Да сазнам ко сам, јер ти под скут понекад ступам,
а савест стално пече?

Да ли сам чедо варке лишен свих опроштаја,
такав сам проклијао,
или сам слепи путник на потопљеном броду
што стазу није знао?

Грешан сам! Стално носим у храм струк босиока
да моћ молитве мамим,
а не отварам срце, да ти у њега крочиш.
Да Духом Светим плами.

Опрости, јер тугујем, понекад сочно псујем.
Два ружна имам лика?
Чим у храм Свети крочим на себе стављам маску
Божијег угодника?

Праштај, јер давно хтедох видом да се уверим
да ниси само варка.
Твој Син с нама је био, био и Васкрсао!
Сад је „Нојева барка”.

Одричем се празнорук порока и „врлина”,
снова о лажној срећи.
Родитељ свом сам болу, а поновљеном греху
казну сам ћу изрећи?

Заветом Тројства речи нудим ти завештање,
знам да си лука спаса.
Молитве кајне појам лишен свих одсутности,
ал’ ниоткуда гласа?

Само рођене речи враћају се певањем!

Радо иде Србин у војнике кад му „вучко” пече палачинке!

За два и по месеца служења војног рока у цивилу српски војници ће бити врхунски обучени! (за рад у „чистоћи”)

„Нисам се ја рано напио, већ си ти касно устала”.

Неке наше „уметнице” певају као да им је Тарзан деда!

Србија је постала регионални лидер по извозу наоружања? (Украјини)

Коме веровати?
Свети владика Николај: “путуј Европо”(бежи од нас)
Патријарх: „природан пут Србије је пут ка Е.У.

Председница скупштине је запосела „Јованкину вилу”? Сада јој само „тито” фали!

Због недостатка природне, нуде нам вештачку интелигенцију!

Министар трговине нам је понудио два јаја као оброк довољан за цео дан? (Да није заборавио још нешто…)

Љубазност (понеких) свештеника је пропорционална дебљини новчаника верника!

Гане ме болом кад се фењери пале!
Проклија тада, узри чемер у души.
Ја , никоговић сред циганске махале
певам, у инат супростављањем тмуши.

Гледом у небо иштем сијасет жеља,
празнорук мамим небеске кандилице.
Неће ме срећом ни једна кап весеља?
Жално је срце, јер нису падалице!

У мукотрпљу бољку не нудим леку,
слепи сам путник на потопљеном броду.
Ћупријом нећу, камен хитам у реку.
Замишљам, како муку бацам у воду!

Храм свети мами, шта ли се тамо скрива?
Молитве појам, у свакој мене има!
Ал’ све је залуд, коренитијим бива
све што се хоће искоренити њима?

Тумарам самно стазама худим, клетим,
па ми се сета „циганска” отворила.
Жудим за небом , ал’ не умем да летим.
Руке још нису искласале у крила.

Неки цветови расту из суза што су пале,
избокориле тихо ниску ђердана златних,
а ми, никли из среће јек смо „улица блатних”,
неспокоја и чежњи што бол су изаткале?

Мамио сам те ноћас шапатом тужне птице
гледајући у небо где луталице језде,
што простирањем својим у беспућу се гнезде.
Спознао у тренутку да призвах несанице!

Шеташ мислима мојим, по тој бескрајној цести
где увек добродошла доносиш уздах зиме.
Као пахуља нежна нестајеш попут плиме.
Краљице моја снежна да л’ се требамо срести?

Још увек чујем одјек нашег несталог лета
Поноћ бисерног сјаја жељне душе је такла.
Отворена су била врата раја и пакла.
Ми пожелесмо светлост тамнога вилајета@

Као најлепша песма, којом буде славуји,
дохујала си чедна тражећи извор страсти.
Смањив’о сам се често, да би ти могла расти,
слушао када одеш тишину, како бруји!

Залуду су нам биле чежње и снохватице,
поломљено је нагло наше копље на двоје.
На разбоју смо мамном исткали неспокоје,
уместо плетисанки творили несанице?

Ако нас не обасја поноћ бисерног сјаја,
отвориће се стазе беспућима што ишту
дах заборава, јер смо пали на узлетишту.
Наш пакао ће бити пролаз до врата раја!