Добродошли!
Дах слободе у твојим зенама.
Из мојих суза лако крочива
уморна, хоће да одпочива
на стази која стреми сенама.
Руди тишина, а ти пристала
да будеш чежња прошлим сновима,
дах лажне наде неким новима
и на растанку сва си блистала.
Стремиш ка сунцу, а ја остајем
чувар сећања лепих и тужних.
Кад’ се присетим будућих тужних,
тужан са њима и сам постајем.
Навико’ је да су њиве плодне,
појутарје да му душу роси.
Навико’ је на ветар у коси
и да мисли орне, благородне
он подари просјаку и ђаку
који учи, моли за реч просту.
Навико’ је да незваном госту
не упути никад реч прејаку.
Навико’ је земљу да послуша
и невесту што воли и рађа.
Навико’ је ко’ најлепша лађа
да отплови у сан, да га куша.
Навико’ је на оскудне жетве,
да прослави своју Крсну славу.
Навико’ је изгубити главу
због слободе и Кнежеве клетве.
Навикла је жуљевита рука
да милује и да воли страсно.
Навико’ је минути безгласно,
са осмехом уместо јаука.
Навико’ је тишине да брује,
облак сиви да пролије кише,
поветарац да му сузе брише.
Навико је на песму славује.
Навико’ је на свој део неба,
да не тражи, а да сваком даје,
да се моли и грехе окаје.
Навико’ је, јер му мало треба!
(C) Душан Комазец
Пристигла с’ дахом топлога лета,
с’ првим знацима јутарње росе.
Питала смерно: Дал’ можда смета?
Убога, једва ноге је носе.
Вунастом косом прекрила лице
као да неку далеку тајну
скрива, ал’ поглед луталице
разоткри тугу тиху , бескрајну.
Жубори тихо столетна чесма,
прошлог живота трагове брише.
Грануло сунце, лелуја песма,
с’ најлепшом римом сама се пише.
Хук новог дана ненадно мења
уморних крила немиран лет.
Са дахом ветра у башти хтења
процвето’ најлепши рајски цвет.
На обали немих, недогледних лажи
остао је само мирис нежних речи.
Витих, у узлету и ко да затражи
у трену заноса да ток им се спречи.
Сада хуји тамо, наших стопа жалом
траг вечности који понекад зацвили
ношен ветровима и бескрајним валом
кроз песак времена у којем смо били.
Јутрењем приносим вапај као жртву
дохујалом дану да мине бескрајне,
заруђене чежње што бокоре мртву
стазу, прекривену велом наше тајне.
Мамим успомене, прошлост нема чами.
Покушо’ сам кистом, не учиних ништа.
Све се пресликало, ал’ се не урами
нестали мозаик тог тужног попришта.
Уздигнутог чела и погледа ледна
пристижу поносно на то поље бојно.
Знајућ’ да их чека сила непрегледна
ка вечности крећу тихо, својевољно?
Остају за њима непрегледни пути,
поља пуна класја, још мало па “жетва”!
Ка Косову хрле ти ратници љути
да их не би стигла Лазарева клетва.
Залепрша песма незнаних јунака
на коњима силним што к’ судбини језде.
Би вечити сукоб светлости и мрака.
На плаветном небу заискриле звезде.
Одзвањају тужно песме Светосавске,
јер Косово прекри непрегледна тама.
Падају јунаци, падају и маске!
Србија поносна, пустошна и сама.
Док језивим миром почива равница
залепрша туга као лист на бури.
Крај палих јунака анђеоског лица
изничу из крви црвени божури.
Уздигнутог чела и погледа ледна
падоше поносно на том пољу бојном,
а њихова душа девојачки чедна
вазнесе се к’ небу, том смрћу достојном!
Видиш Дадо оно суво дрво,
тамо смо се пољубили прво
кад смо били несташни и млади
и патили од љубавне глади.
Ој Мелинда мене бриге мрве,
јер се стално са животом рвем,
али тебе баш и брига није,
Давор мисли, Мелинда се смије.
Одкад сам те Дадо заволела
десна ме је страна заболела,
a и лева почиње да жига
мој Даворе све због твојих брига.
Скини Мела барем пет-шест кила
тад би моме срцу дража била.
Види мене вит сам као јела
ни једна ми не би одолела.
Све су тужне песме саткане од бола
рањенога срца које си без муке
оставила само, пресекла на пола.
Сад снева лепоту изгубљене луке.
Тајанствена жено зашто блудним ходом
мамиш душе чедне, ко морске сирене
пијане морнаре, да у даљи бродом
занесени песмом ударе у стене?
Богиња си страсти,сласт најбољег вина,
Жрвањ, што у трену ледна срца слама.
Лопов, који кришом кад зариди тмина
плам чаробни краде сјајним звездицама!
Ти си зов даљине и песма заносна
што с’ најлепшим стихом у походе креће
треном, кад због туге суза нема,росна
низ лице чемерно због растанка слеће.
А можда си само остављена жена
исконском лепотом што сакрива лице
и сваки пут минеш ко несташна сена,
јер те мами гнездо твоје луталице?
© Душан Комазец
Без циља лутам, свуд’ око мене
кишно свитање јесени касне.
Пролазе људи, безличне сене.
Одједном, најлепше очи јасне!
Урањам тихим погледом блуда
у очи плаве сафирног сјаја.
Премда је суморна јесен свуда
Мене прекрили пролеће маја.
Заволех кишне јесење ноћи,
јутарња звона што нежно звоне
и буде месец да својом моћи
угаси небеске лампионе.
Настави са читањем “КИШНО СВИТАЊЕ- Душан Комазец”
Мајка га зове, он само један
дечак у игри ком’ неста жара,
не би да крене сам, неизгледан
стазама којим тишина хара.
Уплашен ћути, душа му бона
плови по мору немилих слутњи.
Не зна да л’ тамо чека га она
или хорови бескрајних ћутњи.
Чежња скривена што неми чиста
у оку видно престалог сјаја
опет би хтела да заблиста,
ал’ је прекрили вео очаја.
Мајка га зове, он само један
убоги старац ком’ време суди.
Пут пред њим бедан и неизгледан.
У оку вечност, тишина руди.
Сабласти и сене свиле се у једно
клупко нераскидно ког целива вече
веловима тамним да прикрије чедно
Време изазова кад се уздах стече.
Грцајем убогих сиротињских зора,
гласом који мирис далеког Сибира
приносе бездушни ветрови са
гора
огласи се тада невидљива лира.
Сузом би просторе пригрлити страсно
блистаји у оку хтели ал’ дах ледни
застудио извор из ког се безгласно
просуше кликери, сјајни, непрегледни.