Pruža ruke dodiruje maglu,
spušta se teret
na te puste šake
ničeg nema,samo boli
ispošćene žene.
Sipi šapat breza,
gubi zalaskom sunca,
dodiruje mlada žena
stecište svoga sna.
Odlukom se predala,
da napusti sama,
utučeno srce krvari,
gnezdo mora da zaboravi.
Prokapavala samo tugu,
što u gnezdu porod nema,
pritiska je teška mora,
ogorčena,rastrojena.
Gospodarica postala,
onih mračnih trotoara
ni’svesna rizika svog,
što zbiva život.
Hladan prst razuma
opeče dušu njenu,
dodiruje strana lica,
kako bi našla utočišta.
Pozadine više nema,
obrisa je gusta magla,
zgrčena mlada žena
na ulici osta sama.
Grozničavo život gleda
prezire ga iz dna duše,
snovi srušeni sa razvoja,
ne daju se zaborava.
(Прочитано: 72 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.297.326 пута)
