“СЕЉАК”
Не стидим се, нити имам длаке,
на језику, у лице вам рећи,
да на овој земљи стоје раке,
у којима почивају преци.
Да сам дете ових дугих поља,
што бескрајно некуда се жуте,
да сам сељак, дете неких гоља,
да ја познам све сеоске путе.
Да сва ваша светла и фанфаре,
ја ни не дам ма за једно дрво,
да поштујем оне претке старе,
што за груду гинули су прво.
Да за жубор потока и река,
ја не марим за све ваше приче
за сва лица хладна и далека,
што бескрајно једна другом личе.
Ја сељак сам и то ми је дика,
док у шуми још одзвања песма,
одурна је сва бука и вика,
хладна вода, драга стара чесма.
Мирис ружа пружа се даљином,
узоране све сеоске бразде,
па се онда напијамо вином,
кога брига за светла и газде.
А све оне, што се тога стиде,
што би хтели звати се господом,
ја дарујем ову песму приде,
нека иду некуд с’милим богом.
© Мики Крстић Алексић
Bravooo za pesmu odličan odgovor malograđanima, urbanim svetitelja i umišljenim facama… Veliko poštovanje za pesnika… I ja sam seljak…
Узвратно поштовање вама.🙂